Милица Милић, ученик генерације 2013.

 

Милица Милић рођена је у Београду 4.2.1995. Основну школу „Петар Петровић Његош“ завршила је у Зрењанину, а 2009. уписала је енглеско одељење Филолошке гимназије у Београду. Осим одличног успеха (5,00) током све четири године, Милица је учествовала у бројним такмичењима и освојила следеће награде:

 

·         1. место на Републичком такмичењу из енглеског језика у организацији Регионалног центра за таленте и The English Book (наградно путовање у Енглеску)

·         3. место на Републичком такмичењу из латинског језика

(у току треће године)

·         1. место на Републичком такмичењу из латинског језика

·         2. место на такмичењу Ciceroconcordia у Сремским Карловцима

(у току четврте године)

Милица има и Proficiency сертификат из енглеског језика, а већ три године учи и арапски језик. Интересују је друге културе, па су је тако и њена путовања водила до Сицилије, Петре (Јордан), Израела… Намерава да упише Биохемијски инжењеринг и биотехнологију на Технолошко-металуршком факултету.

Милицу је њено одељење IV1 предложило и свесрдно подржало у избору за ђака генерације. Мени као разредном старешини, Милица је током протекле четири године била диван сапутник – на часовима енглеског језика, часовима одељенске заједнице, екскурзијама и нашем заједничком путовању у Лондон.

Иако се никад није бавила плесом, 2010. на школској приредби Језик је богова дар, наступила је у нумери New York, New York, заједно са осталим ученицама енглеског одељења (снимак доступан на youtube каналу).

Када сам је замолила да покуша да сажме искуство свог школовања у Филолошкој гимназији, написала је следеће:

„На овом месту, по правилу, треба да стоји неки шаблонски текст  о томе како је Филолошка гимназија место братства и јединства где седе све сами интелектуалци, а онда како ми у одељењу дишемо као једно и сада не знамо како ћемо једни без других. Исто тако, треба да пише како је мене до ове цењене титуле довео рад, рад и само рад, те како сам ја један савестан ђак који никад не касни на часове. Али тако нешто нећете прочитати, јер ће сви који ме познају знати да то једноставно није тачно.

Једина истина и суштина школовања у Филолошкој гимназији јесте да било да сте је волели, мрзели, или не гајите неке посебне емоције према времену проведеном у њој, не можете да порекнете једну ствар: било је забавно. Било је забавно јер скупину људи каква се среће у Филолошкој ретко можете видети. У свом одељењу, упознала сам неке од најзанимљивијих, најсмешнијих, најперспективнијих, али и најчуднијих људи које сам икада имала прилике да сретнем. И није битно да ли сте били главни актер сваког догађаја, или сте само помно посматрали са стране, били сте део тога.

О томе сведочи и онај пут кад смо сви побегли са часа историје (професорка, извините), и путовања, рођендани, штреберске шале и „штреберске рецке“, смешни тренуци, као и идеје, дешавања, пројекти, и уопште многе ствари које су нас окупиле а са некима и зближиле, а које не морају баш сви да знају. Све у свему, у Филолошкој се човек осећа прихваћеним јер смо сви различити, а управо по томе и исти, а то је важније од било какве лажне љубави и колегијалности.“

 

одељенски старешина

Катарина Шћепановић, проф.