Реч о трешњи

Неко добро дрво би увек пратило све школске постојбине кроз временско трајање Филолошке гимназије и свих њених претходница. То је њена ахасверска судбина, попут једне велике сеобе по београдским локалитетима у трагању за властитим домом. То је почетак легенде о школи којој је скоро сваки кров био тесан, али добро дрво је било увек тамо где би се настанила. Док је још била Друга београдска гимназија у Македонској, тада Поенкаеровој улици, у пространом школском дворишту са гранитном плочом постојало је једно мирно разгранато дрво чије густо тромо лишће као да ветар никада није покренуо. Био је то „Ајванхо”, како су га у шали, са љубављу назвали ондашњи наши ђаци. Данас, у Каменичкој улици школско двориште већ педесет и пет година наткриљује једна трешња. Престигла је са својим растом и висину школског крова, али плодом све премашује. Под њом матуранти беседе већ двадесет и две године, узимајући реч на свом последњем школском часу. Неки логоси су ту стасали, а неки су се само потврдили. Беседило се о смислу, о животу, о усправном ставу, о страховима и надама, о вођи и победницима, хвалама и поукама, духовито и достојанствено, по киши и по сунцу… Некада су им се речи ројиле као пахуље или цветови трешње, а многи су научили како да забоду реч и у најдебље ухо. Зато су се наши матуранти и ове године сабрали под виртуелне гране ове трешње, а нису ни свесни колико ће их оне дуго пратити… 

                                                                                                                                                                                                    Виолета Јелачић-Србуљ

Послушајте завршне беседе наших матураната које су они снимали у кућним условима и уживајте!