БЕСЕДЕ ПОД ТРЕШЊОМ ‒ ПРОЦВЕТАЛЕ 28. ПУТ

Већ годинама у нашој школи (и у вези са њом) живи ова интерна изрека: Филолошка гимназија је школа у којој прваци плачу ‒ зато што су у њу ушли, а матуранти плачу ‒ зато што из ње излазе.

Као професорка књижевности са озбиљном километражом у Филолошкој могла бих, прилично поуздано, наведену изреку и да појасним. За почетак, њен први део. Зашто прваци плачу након што су полагали посебан пријемни испит да би остварили своју жељу и постали наши ђаци? Готово никада због страних језика, ни математике, хемије или физике (како би се напречац и брзоплето помислило). Плачу најгласније због матерњег језика (који овде тек треба да изуче) и књижевности (коју овде тек треба да упознају). Због књижевности ипак плачу понајгласније. Тачна је претпоставка да се сузе лију због количине текстова које заиста морају да прочитају. Али је још тачније да у нашој Осамнаестици први пут морају да застану, освесте и разумеју шта све не могу, не умеју, шта не знају да кажу ‒ ни о тексту, ни о себи, ни о другоме. Речју, наши најмлађи филолози се на почетку свог филолошког пута највише саплићу о речи.

Управо то, та немуштост већине петнаестогодишњака и њихово батргање по речима, копрцање по мислима, немоћ да своју емоцију, жељу или став „обуку” у праве речи огољава, са једне стране, озбиљна посрнућа исхода њиховог претходног школовања, а са друге, најмучније „ране јаде” филолошких првака ‒ страх од говорења. Неко би можда помислио да прочитане приче, песме, све „густиране” књиге на српском и страним језицима временом ипак пониште овај страх и сасвим осуше сузе бивших првака. Али то би била само делимична истина. Страх од говорења и логосна невичност лајтмотивски се протежу готово до краја средњошколског пута. Ово би свакако потврдили и уводни часови Реторике у завршном разреду. Али поприлично оповргла завршна смотра беседништва Беседе под трешњом ‒ на срећу ученика и свих наставних предмета чији се исходи у беседничке вештине уливају и тако кристално у њима огледају.

Науче наши ђаци да тумаче дела, да аргументују и цитирају, да у туђим причама дотакну себе и да своје стваралаштво осенче нитима великих духова, запретених у центиметре сопственог духовног ýзраста. Навикли су нас наши ђаци да, захваљујући њиховим оснаженим умовима и блиставим успесима, сваког јуна по Филолошкој простремо канапе и штипаљкама на те импровизоване штрикове покачимо више стотина признања која су на терену знања и стваралаштва освојили у једној школској години. Али све радости које нам дарују тешко се могу упоредити са тренутком у којем, излазећи из своје школе, проговоре на завршној беседничкој смотри и као матуранти којима је „Пејто на усне села” снагом свога логоса потврде смисао педагогије којом су у овом филолошком гају били узгајани. Свечани је то тренутак! Обојен смислом и сваким разлогом да се поверује како је разиграна Паидеја обрнула још један успешан круг ‒ како је искочила из Лукијановог Сна и својим кочијама надлетела двориште Филолошке, зауставила крилате коње, наћуљила уши и задовољно препознала сопствену непролазност у раскриљеним беседничким узлетима наших матураната. И тако 28. пут! Двадесет осам пута је персонификована Паидеја могла да заузда своје крилате коње како би ослушнула разбуктале речи беседника-матураната и како би њиховим беседничким жаром подмазала сопствену искру. Двадесет осми пут је мирно могла и да одлети, пакујући у свој спокој имена још једне генерације беседника који су печатом свог логосног обличја и своју школу утиснули у ризницу Паидејиних блиставих залога.

Филолошка гимназија у Београду је школа у којој се матуранти последњег дана школовања не испраћају званичним говорима њихових професора него се управо матуранти слушају ‒ својим беседама они исписују сведочанства (о) генерацији којој припадају, својим говорима они потписују дипломе професорима који су их претходне четири године образовали, васпитавали и чували. Зато Беседе под трешњом нису само беседничка смотра. То је дан који се припрема и чека, у који се улажу све четири године. То је дан у којем хабитуси,  логоси, патоси и етоси прогутају све језичке пантљичаре; дан у којем др Виолета Јелачић Србуљ стиска и крши дланове све док њен последњи беседник не призове раскошан аплауз, а онда она поносно одахне (јер је сва менторска зебња распршена изузетношћу приказаног) и одмах затим уздахне (свесна да од септембра стиже нова генерација у коју тек треба засадити коштицу трешње). Најзад, то је и дан у којем сузе мењају лица. Некадашњи прваци, несигурни птићи, у међувремену су окрилатили толико да снага њихових мисли, дубине њихових душа и логосне објаве њихових непоновљивих бића сада у нама, њиховим професорима гомилају толики понос да се, док они беседе, са наших лица скотрља толико суза да би се њима, без претераног хиперболисања, заиста могла залити и наша трешња.

Пре десетак година у једној олујној ноћи један безобзирни гром ишчупао је ту нашу трешњу. Стварност је покушала да нас убеди да трешње више нема. Матуранти, међутим, не верују таквој стварности. Сваке године у мају месецу они беседе под трешњом. И свако ко тог дана седи у дворишту Филолошке наткриљен је трешњиним хладом, окрепљен је укусом трешања с нашег дрвета и убеђен да громови не могу да убију трешњу – док год њен живот откуцава у гласовима наших матураната и докле год из њихових речи излиставају филолошки цветови овог митског дрвета.

                                          др Мирјана Стакић Савковић, професорка књижевности

На Смотри беседништва матураната Филолошке гимназије генерације 2026. године,  одржаној 22. маја 2026. незаборавно су говорили:

Бојана Симић 4/7, Тамара Кнежевић 4/2, Ања Кошанин 4/2, Катарина Кнежевић 4/2,  

Лена Савковић 4/2, Маја Ружић 4/6, Лазар Весић 4/6, Наташа Цветановић 4/6,

Андреа Милошевић 4/3, Анђелија Ивановић 4/3, Аница Ђорђевић 4/1, Кристина Ашић 4/7,

Уна Станић 4/5 и Теодора Спасојевић 4/5.