Срећа је увек и свуда присутна. Треба само бити ту (М. Бећковић)

Елена Милосављевић, III3

 

Путовање отпочињемо са умирујуће, блажене позиције општег незнања. Тако ми тврдимо. Док су наше мајке заузете повлачењем креде по зиду, из године у годину, ми не растемо – смањујемо се. Tabula rasa. Наша тела, иако сада све већа, у себи садрже све мање простора за онакву голему чистоту која је ту пре становала. Мислимо како је други краду, чупају из груди или стомака, оскрнављују и односе са собом. Па, ако смо неке среће и јаке воље, успећемо да задржимо нешто од ње или ћемо временом повратити отето благо, у ограниченим количинама. А ми, заправо, само освешћујемо.

Други нас, опет, оспоравају. Оптимисти! Кажу, није тачно. Ми пакујемо кофере и торбе звездама и храстовим гранама, па их гурамо под кревет, док се не стопе са мраком. И они живе у нашој подсвести, осећамо да су присутни, голицају нашу машту и развијају нам интуицију, сумњу и радозналост. Док растемо, заливамо она затурена семена, стресамо сва лоша искуства што даље од себе, низ реку, и са годинама освешћујемо.

Тако се и срећа, ваљда, освешћује – као спознаја.

Не ваља допуштати себи да будемо меланхолици. Истина је да није никад било лепше, а та једнакост коју смо измерили на некаквим теразијама, ће се одржати и у будућности. Човеку је много лакше да сам себи ствара невоље и несрећу, него да одржава све што је позитивно око себе.

Срећа је, као и љубав и вера и туга, променљивог облика. Целог живота учимо како да се не поигравамо са тим елементом. Некад смо је препознавали у видљивом и опипљивом, чега данас можда нема.

Но, она не нестаје!

Само се опет променила, а ми још нисмо научили да је балансирамо међу прстима. Као што свака велика срећа не долази сама, тако и не одлази. Једини њен потпуни нестанак је кад заборавимо да је са нама, а то нам се нератко и дешава. Не можемо онда кривити вишу силу, друге налик или различите нама, природу или друштвено уређење.

 

Колико је онда до нас?

Не може нам нико рећи, да ли је много или мало. Давно смо изгубили истински орјентир за време и простор.

 

Срећа није никуд залутала. Не набадамо је као ћорава кока зрно, не налећемо на њу збуњени, не знајући ни куда смо пошли, ни одакле смо дошли; не вреди чекати је на поду свог стана са спуштеним ролетнама, управо зато што се она, око нас, константно умножава.

 

 Поред разних свакидашњих информација којима смо запљускани, овакви искази се стапају у један дежа ву, те нам се чини као да је једино што расте и што се повећава број мотивационих реплика које никоме не помажу. А заправо, овакве мисли и нису толико апстрактне. До нас је, дакле, да увежбавамо своје духовне мишиће.

 

А чиме се ми бавимо?

 

Чему придајемо значај?

 

Већ вековима живимо у снажном контрасту. Он се рађа у нашим ситним и наизглед безначајним заједницама, и као боја са платна, прелива се дуж историјске ленте. Такво је време и човекова природа.

Уместо да усађујемо мир у себе, не гајимо ону детињу радозналост на прави начин, и она прераста у љубопитљивост која нас разара.

 

Ти представљаш појединца.

Желиш виши положај на послу,  али нећеш бити срећнији у његовим или њеним ципелама у овом тренутку. Било би ти и лакше и корисније, то су чињенице, али твоја срећа је овековечена фотографијом породице на столу испред тебе.

Читаш мудрог писца који каже да си у животу увек на губитку. Твој песимизам се са њим слаже, али не прихваташ такву мисао на лековит начин.

 

У томе је сав значај индивидуалног задовољства, захвалности, па и среће. Таква спознаја света води ка општем добру и радости, какву би више људи препознало у себи, упркос нашим циљевима и жељама, често различитих. Овиме се не подразумевају материјалне обмане за којима је земаљски део нас склон да жуди.

Та количина самовоље је прихватљива и не означава гордост или скромност, већ унутрашњу револуцију, и зове се перцепција, свакоме своја и посебна.

 

Филозофи говоре о спознаји себе и света ван.

Кад пољуљамо веру у другог, тражимо утеху у себи, а кад сами себе насамаримо, молимо за чврсту руку и загрљај који не пушта.

Многе распрострањене религије тумаче највиши ниво среће као љубав према ближњем. Такав вид радости и обостраног задовољства нас учи о важности нашег утицаја на туђе животе, чега понајвише морамо бити свесни.

Изразито продуховљење се осећа онда када другог дожављамо као део наше душе и тада стварамо интиман рај, који брижно чувамо; нераскидиву везу која се брани свиме што је у нама.

 

Живот нам се представио као застрашујућ јер оваква рачуница није увек тачна. Нити смо увек у стању да себи пружимо шта нам је дубински потребно, нити умемо другима да олакшамо, и исту толику количину утехе да прихватимо. Односи са људима нас окамене, и често претворе у машине. Касније нам преостаје да се сами зашрафљујемо и подмазујемо масним уљима.

 

А кад до тога дође, требало би да се поливамо изворском водом и да мењам калупе. Изнова да тражимо веће, да бисмо цели стали у њих. Тако растемо док сам живот не постане оно чему тежимо – свеобухватна и увек присутна, срећа.

 

Елена Милосављевић, III3