Различити мотиви у поезији Милосава Тешића
Елена Милосављевић, III3
Стваралаштво песника Милосава Тешића се богати топонимима различитих српских места. У његовим песмама, где су ови предели дитирамбски опевани, наша земља оживљава.
То се „ не хвата фотографски “ , како песник каже. У време светлећих екрана, мора информација и отуђености од природе, он нас својим описима подсећа на наше корене, склад и хармонију овоземаљских лепота. Тако се Купиново расцветало као Ново свето слово, месец се у Кленашу пали каранфилом, а читаоци се заједно са песником питају:
„ Жубори ли крај Дунаја,
родно биље, родног краја? “
Покрети животиња, лет птица и лептира, жуборење Бистрице и понеки поветарац су динамички мотиви у дескриптивним песмама. Природа саму себе покреће, а песник је пажљиво бележи. Из ње спонтано ничу светиње које као да су одувек биле ту, и тако срођене са српском земљом ће вечно остати постојане.
Песников избор речи се не може чути по ужурбаним градским улицама, током свакодневног живота, али је добро познат продуховљеном народу:
„ У књижевном фонду графијска кретања:
дрхтуре титле, млади јатови,
пале крстиће – азом пометња,
а цијуче ци. “
Као што је вековима српски сељак размишљао у пољима житарица, кукуруза и на њивама, тако овом свету приступа и песник. Он се својим речима поистовећује са традицијом, тако да дескрипција природе помаже при стварању рефлексивних песама.
„ Горски ветар отпирује
машу с лирске материје
и с грмушом сриче сиже:
тек је душа зрнце риже.
У свести ми сјаји трина,
гора сиња и самштина,
са црвеном укосницом,
полуплава и са птицом.
Ништећи се собом самим,
мислим зрачим – а ја тамим.
И мерећи стварно стање,
губим жицу, губим ткање
и промећем кроз празнину
празан чунак и тишину. “
Песников дом је у српским земљама, тамо где миришу дуње и румене јабуке, где се налазе свећа и икона. Када је у бунилу, он мисли о својој породици, и на челу ње, о мајци. Оваквим песничким сликама се буди субјективност, и у читаоцима се изазива осећање које је препознатљиво из личног живота. Песник уједињује појединачне светове са заједничком традицијом, вером и земљом.
Управо због оваквих универзалних мотива, опевања о лепоти природе и стихова испуњених животом, песникова поезија је сачињена од његове тежње за матерњом мелодијом, изниклом из народа, и она ће се, као некада, преносити са колена на колено.
Елена Милосављевић, III3