Различити мотиви у поезији Милосава Тешића

Елена Милосављевић, III3

 

Стваралаштво песника Милосава Тешића се богати топонимима различитих српских места. У његовим песмама, где су ови предели дитирамбски опевани, наша земља оживљава.

То се „ не хвата фотографски “ , како песник каже. У време светлећих екрана, мора информација и отуђености од природе, он нас својим описима подсећа на наше корене, склад и хармонију овоземаљских лепота. Тако се Купиново расцветало као Ново свето слово, месец се у Кленашу пали каранфилом, а читаоци се заједно са песником питају:

 

„ Жубори ли крај Дунаја,

родно биље, родног краја? “

 

Покрети животиња, лет птица и лептира, жуборење Бистрице и понеки поветарац су динамички мотиви у дескриптивним песмама. Природа саму себе покреће, а песник је пажљиво бележи. Из ње спонтано ничу светиње које као да су одувек биле ту, и тако срођене са српском земљом ће вечно остати постојане.

Песников избор речи се не може чути по ужурбаним градским улицама, током свакодневног живота, али је добро познат продуховљеном народу:

 

„ У књижевном фонду графијска кретања:

дрхтуре титле, млади јатови,

пале крстиће – азом пометња,

а цијуче ци. “

 

Као што је вековима српски сељак размишљао у пољима житарица, кукуруза и на њивама, тако овом свету приступа и песник. Он се својим речима поистовећује са традицијом, тако да дескрипција природе помаже при стварању рефлексивних песама.

 

„ Горски ветар отпирује

машу с лирске материје

и с грмушом сриче сиже:

тек је душа зрнце риже.

 

У свести ми сјаји трина,

гора сиња и самштина,

са црвеном укосницом,

полуплава и са птицом.

 

Ништећи се собом самим,

мислим зрачим – а ја тамим.

И мерећи стварно стање,

 

губим жицу, губим ткање

и промећем кроз празнину

празан чунак и тишину. “

 

Песников дом је у српским земљама, тамо где миришу дуње и румене јабуке, где се налазе свећа и икона. Када је у бунилу, он мисли о својој породици, и на челу ње, о мајци. Оваквим песничким сликама се буди субјективност, и у читаоцима се изазива осећање које је препознатљиво из личног живота. Песник уједињује појединачне светове са заједничком традицијом, вером и земљом.

Управо због оваквих универзалних мотива, опевања о лепоти природе и стихова испуњених животом, песникова поезија је сачињена од његове тежње за матерњом мелодијом, изниклом из народа, и она ће се, као некада, преносити са колена на колено.

 

 

Елена Милосављевић, III3