Уводна реч

Погледи

Призори града у Погледима са прозора само су фрагменти пролећа које су ученици Филолошке гимназије дочекали у својим собама, у време пандемије корона вируса. Овога пута нико није имао могућност да направи заседу годишњем добу које увек подстакне сва она буђења неопходна за обнављајућа искуства. Тако би, уколико и изађу у дозвољено време, запазили да је понешто промакло оку посматрача и да је већ никло оно што смо претходних година посматрали. Овога пута, наједном, све је озеленело и све је улазило у своја даља цветања, неопажено у тренуцима када се помаљало стидљиво и најављивало оно што провоцира радост и безазлено скреће пажњу мирисом.

Погледи са прозора приказују перспективе из којих су могли уочити игре облака, кровове, ограде, прозоре на другим зградама, зидове кућа, заласке, Дунав у даљини и све оно у шта се можда и не би загледали да су се кретали, возили бицикл или ролере, журили на своје важне сусрете.

Оно што се не види на фотографијама, јесте увек оно што остаје у њима када се осврну и врате на неку од њих. Слике града сведоче о тренутку, пролећу, ономе одакле се није могло, придржавању живота, наглом заустављању, неизвесности, дугој тишини и речима које су се размењивале да би се одржао чудесан дух.

Уз фотографије ћете пронаћи и понеку мисао која их је заокупљала у тренутку када су бирали кадрове свога града.

Београд,                                                                                             директорка

мај 2020.                                                                                            мср Драгана Ћећез-Иљукић

Кроз слику до ширег плана

Нова искуства обично изражавамо у новим сликама. Свако сећање данас се може повезати са сликом у оку посматрача, обећавајући да тај јединствени призор никада неће избледети.

Пред нама су фотографије ученика Филолошке гимназије у Београду које су настале током пандемије корона вируса. Ученици су са својих прозора и тераса фотографисали призоре свог града на чијим улицама није било ни људи, ни возила, по чијим парковима нико није корачао, на чијим се игралиштима нико није играо и није заплакао због огребаног колена.

Нико од нас није до сада видео такве слике свог родног места. Потпуно ново искуство за нас, отуда су ове фотографије сведочанство посебне врсте. Усликане из непосредне близине, настале у дугим данима великих страхова и великих недоумица, али можда и самоспознаје и тренутака смирености, ове фотографије су забележиле то нешто што нико од нас не може да заборави, али ипак мора разумети. Када време прође и када будемо заборавили многе од догађаја из наших градова пролећа 2020. године, ове фотографије ће служити као подсетник и опомена на једно важно искуство у нашим животима.

Свет заиста јесте непоновљив, а призори који се стално указују пред нашим очима смењују се вртоглавом брзином. Само на фотографијама тај непоновљиви свет остаје заувек са нама, а ти лако замењиви и вечно нестајући призори постају сада наши, заустављени само за нас и за оне који буду стрпљиви да погледају фотографије које су пред нама изложене.

Катарина Џикић IV₂