Промоција збирке „Случајне песме” матуранткиње Лене Савковић у Филолошкој гимназији

Гости, ученици и професори Филолошке гимназије недавно су доживели нимало случајне чаробне тренутке на промоције збирке „Случајне песме” ученице Лене Савковић.

На промоцији  су говориле Лeна Савковић и њене професорке књижевности др Александра Кузмић и Кристина Ђурић Николић.

Икаре, не мари! Сунцу своме жустро жари,

Смрт је мера смртних ствари,

Не дај да ти узлет квари.

 

                                   (,,Утопљеник”)

 

Најснажнији утисак оставило је изненађење Лениних другарица Катарине Кнежевић, Ање Кошанин и Кристине Ашић, које су прочитале своје преводе „случајних” песама на немачки, енглески и француски језик, као и Николине Коцовљевић, Марије Милошевић и Маше Рајић, које су Лени поклониле своје импресионистичке критике омиљених песама.

Промоцију је пратила и изложба Лениних илустрација за збирку, у организацији професорке Јелена Пантић Илић.

 

(…) Погласна га привуче тишина,

Градској вреви некоћ страна,

Невидљива и сетна тмина,

Тих дугих дана добро знана.

Одједном се са свију страна

Немо тиха светла пале,

Месецу су мисли стале.

 

Какво се то светло јато

Разлило по улицама?

Тако тихо, тако складно,

Замелеми срце јадно

Усамљенога месеца,

Утопли га вече хладно,

Ал’ језа драж му пресеца.

 

Дух тог светла сетан бива.

У бити тешку тугу скрива.

И месец хтеде да поћути,

На небу што нежније плива,

У души свашта страшно слути,

Озбиљан се дрхтећ пита: Која ли је

Тама за тол’ка светла крива?

 

Најзад нађе месец наду

Више нег’ у једном граду

Сазвежђа сва земна прати –

За звездама мање пати

У тишини их се помно сећа,

То је ваљда нека срећа,

Јер у мраку, бол је вазда била већа.

 

                                               („Градски месец”)

 

„Случајне песме” су Ленина прва књига, а објављивање ове збирке драгоцена је награда за освојени „Златни дивит” и прво место на Бањалучком Пјесмобоју 2024. године. Ова поезија умногоме је надахнута великом страшћу младе ауторке према митологији, древним културама, језицима и хуманистици.

Лена се четврти узастопни пут попела на врх књижевног Олимпа, освојивши три прва и једно друго место на републичком такмичењу „Књижевна олимпијада”.  Током досадашњег школовања освајала је државне награде и на такмичењима из српског и латинског језика. Говори енглески и француски језик. Заљубљеник је у књиге и сликарство.

(…) Јер све што јесмо и што нисмо

У реч стаје и реч јесте.

Пређе речи би тишина

После речи само тмина.

 

Ни ту ни тамо нашег нема,

Нашег сунца нити сена,

Све капи крви наших вена

Мастило су магновења.

 

Све то врло просто бива:

Реч о речи речју снива.

Реч пред речи бива крива.

У речи сав се живот скрива.

 

                         („Човек, Man, L’Homme”)

 

На крају поетске вечери Ленина професорка и менторка др Александра Кузмић позвала је своју бившу ученицу („ово чувствено чељаде”) да настави да ствара и радује нас својим поетским и ликовним делима. Обратила се присутнима речима протканим алитерацијама, пратећи шапат природе, митске громове и звукове ткања кованица Лениних стихова:

 

„Иако Лена, не часећи ни часа, на промоцији у Бањалуци одлучно рече да је њено песничко надахнуће часовито, да не кажем краткотрајно, премда чаровито, тј. чаробно, како нагласи жири, мислим да та млада песничка душа треба да зна како сви ми, њени честњејши читаоци чезнемо за читањем њених нових чарних песама, дакле песама које очаравају, те стога можемо бити чекалице и спремни смо чемерно чамити, па чак и чечати, тј. дуго и упорно чекати, чапраздиванећи понекад, до новог песничког чудотворства овог чувственог чељадета.”

 

Радост филологије и вече за незаборав!