ПЕСНИЧКО ПРОЛЕЋЕ – ДРУГА НАГРАДА НА ФЕСТИВАЛУ ПОЕЗИЈЕ „ВЕСНИЦИ“ НАШОЈ ПЕТРИ ПАВЛОВИЋ

 Пролеће је тек наступило, а поезија је већ увелико процвала из школских клупа, ходника, свесака, запахнувши својим звуцима читав град и преносећи се даље тајним путевима свежих мартовских ветрова. Најпре шапатом, потом смелије, гласно, нашла је пут до уха жељног Речи.

Трећи Фестивал поезије „Весници“ у част доласка пролећа донео нам је песнички венац стихова који су се расули попут цветних латица прве пролећне вечери у 13. београдској гимназији. Међу више од двадесет младих песника стасалих у београдским школама, наша Петра Павловић, ученица треће године (ментор др Катарина Вучић), одјекнула је јединственим нотама. Она је привукла пажњу необичним сагласјима, рефлексивним пејзажима и затамњеном метафором, призивајући на промишљање.

Нека награђени циклус песама улепша и твоје пролеће!

 

Плима и осека

 

Стеновиту плажу облећу

залутали северни галебови,

сунце над њима

само је подгрејани тањир,

открије се кад гладни прегладне

али се охлади пре прве ситости

 

ветар чијем стиску се опиру

својим леденим прстима расеца плућа

и никад их не напушта,

у бели свет ћеш издисати

парчиће Скандинавије

 

откривајући пучини кључне кости

гледаш то мршаво јато и полако

ти свест плави бистра плима,

ти си један од њих,

огледаш се у овом мору

а телом припадаш југу

 

и пре него што стигнеш

да га цело свучеш,

да бојажљиво провериш воду,

она се снажно повлачи,

она са камењем односи

и твоје дрхтаве чланке.

 

Јабука

 

Олуја ти није продрмала корење,

град ти није испрао руменило,

простиреш се предалеко

да би те људски прсти приземили

 

мој преплашени поглед

не би ти исушио лист,

ни ударац Торовог чекића

не би ти пресавио загрљај грана,

дани у пољани старе

док ти неосетно пролазиш

 

са друге стране долине

гледам усамљено дрво јабуке

и унапред жалим све жене

које ће у мени увенути

да би ова цветала са њим.

 

Први април

 

Грумуљице збаченог жара

праве пун круг око пиксле,

под мирним поветарцем

јуре се свим преосталим еланом

и онда полако гараве

 

видела сам одавде,

бели пупољци наивно су зинули ка окаченом вешу,

небо се топило

и капало на влажан памук

 

неко ми је окречио зенице,

следећим погледом висила сам са балкона,

успомене су ми гребале теме

док су ми стопала у њима лебдела

 

небо је и даље цурило

на излизани креч наших зграда,

нисмо свежи,

нисмо обновљени,

црева незадовољно стежу чвор

гладна заборавa

 

бели удови клизе све ниже

ка обећаном априлском цветању,

жар неминовно постаје пепео

који неуморно поскакује у свести

и не смирује се.