БАЊАЛУЧКИ ПЈЕСМОБОЈ 2022.

БАЊАЛУЧКИ ПЈЕСМОБОЈ 2022.

 

 И овог новембра Град на Врбасу угостио је младе песнике из региона, на другом по реду  међународном фестивалу поезије за средњошколце.

У финале се пласирало 24 најбољих младих песника, међу којима се нашло троје ученика Филолошке гимназије:

Мина Маричић II6 (ментор др Александра Кузмић), Лука Ћирић и Павле Јовановић, обојица из III3 (ментор др Катарина Вучић).

 

Млади песници су се огледали у фестивалу новог формата, својеврсном песмобоју:

  • Први круг: На почетку се извлачи 12 парова. Такмичари (који су конкурисали са по 3 песме), бирају једну јесму и боре се против свог пара. Стручни жири бира онога који се пласира у наредни круг.
  • Други круг: Извлачи се 6 парова. Такмичари говоре своју другу песму. Не могу да понове песму из првог круга. Победници настављају такмичење у трећем кругу.
  • Трећи круг: Преостала 3 пара надмећу се говорећи своју последњу, трећу песму. Победници улазе у велико финале.
  • Велико финале: Такмичари за главни песмобој могу изабрати било коју од 3 песме.

Након њиховог наступа жири у саставу: Перо Зубац, Милица Бакрач, Тоде Николетић, оценио је њихове наступе и доделио главне награде: ЗЛАТНИ, СРЕБРНИ и БРОНЗАНИ ДИВИТ.

„Бањалучки пјесмобој“ припремио је занимљив и богат програм. Аница Манојловић, победница прошлогодишњег „Пјесмобоја“, представила је 10. новембра своју први збирку песама. Наредни дан, 11. новембра тачно у подне, средњошколци из Босне и Херцеговине, Србије, Македоније и Црне Горе одмерили су снаге у писању и рецитовању својих песама.

Наши млади песници остварили су на свом првом песмобоју сјајне резултате, већ пласманом у финале регионалног песничког такмичења. Мина и Павле огледали су снаге у трећем кругу, а Павле се нашао у самом финалу и освојио Сребрни дивит.

Наши млади песници путовали су у Бањалуку у пратњи професорке јапанског језика Маргарете Саморан, која је камером забележила неке од незаборавних тренутака тог несвакидашњег путовања.

 

———-

МЕГДАНЏИЈЕ

Као стари јунаци, добили смо позив на мегдан, спаковали панцире и џемадане, наоштрили пера и ставили их у корице, те зајахали, уместо белих атова, седишта Ласте. Путовали смо преко гора и планина, река и мостова, разних блиских предела. Након свега тога и пар граничних битака, стигосмо у Бањалуку, прекривену раном зимском вечери. Овде вреди рећи да, иако смо показивали камена лица, били смо, као и сваки други мегданџија, нестрпљиви пред бој и да је до нас било, могли смо и ту одмах на улици запевати једни наспрам других, само како бисмо одсекли стрепњу, страх и узбуђење. Но, као што оркан не може да се деси без лахора, не може ни мегдан без мирне вечери. Шћућурили смо се уз мирисне сочне бањалучке ћевапе. После тога недостајало нам је само рујно вино и топлије време. Ипак хладна калдрма нас није спречила да се шалимо и свађамо око глупости, као и обично. Шетали смо тако и с времена на време проверавали сат, ишчекујући у хотелу „Асторијаˮ да се сви јунаци скупе на свечаној вечери уочи боја.

Када је најзад казаљка пољубила осам, редом и витешки смо ушли и пристојно се сместили за дугачким белим столовима у огромној сали за прославу венчања (мада светла више изгледају као она у операционој соби за скидање тумора). Укус вечере ако ишта подсетио ме је на авионски превоз, а атмосфера је била тиха и оловна. Но, ово је све трајало ситних сат времена пре него што се цела сала претворила у нешто сасвим друго, непрепознатљиво. На позив организатора песници су један по један искорачили напред и рецитовали своје песме. Прво је то било стидно, уплашено, али сваки следећи витез слова и речи излазио је испуњем новостеченим поносом и храброшћу оног пре њега. Заиста смо се у том тренутку осећали као беседници на двору или знаменити песници, попут оних који ће нас сутрадан у подне мерити. Песничарење смо наставили самостално, нас неколико песника окупљених око пар спојених столова, након што су остали отишли. Читали смо песме у круг, уз друштво једне гитаре и Месеца, све до дубоко у ноћ, што и није било баш паметно, јер смо због тога добрано окаснили, ноћ пред турнир.

Јутро и спори доручак, фотографисање по граду и обилажење центра испунили су почетак дана и, ето, коначно, дошло је и то подне у Дому омладине, пољу нашег боја. Трема се мешала са узбуђењем док смо давали интервјуе, узимали учесничке траке и боцкали балоне са бројевима који одређују ко ће када и са ким изаћи на бину. Мували смо се тамо-амо питајући нове пријатеље који су они број извукли. Тек што смо се распричали, прекинуо нас је удар тешких врата, налик ветру у уској улици. Гужва је сишла у мали црвени амфитеатар, с неизоставним камерама поређаним уз сенке зида. Још десет минута до почетка такмичења, ухххх, кавих је то десет минута било! Гледали смо у магновењу плесне групе које су отвориле свечаност, а у ствари смо сви мислили о моменту кад ће нас позвати не мегдан. Плесна група је одиграла последње кораке, потом се појавио човек који је прочитао прве бројеве. „Непарни под плавим светлом, парни под црвеним!“, викнуо је. Сваки песник је на свој начин изашао на сцену: стидљиво, укочено, поносно, хитро, вукући се, и свако своју песму казао на начин на који нико други не може. А сви ти стихови су нас заводили све више, из круга у круг, све до момента кад су остале само три песме победника и мукла, предуга тишина, док су се судије расправљале у некој соби иза бине ко је вреднији од њих троје вредних, да једини освоји златни дивит. Прошли су сати, мада су то можда били само минути, пре него се вратише. Кораци су одјекивали на даскама сцене и одлука је објављена!

Мегдан је завршен, главе одрубљене, злато освојено, дивити подељени, а песници-витезови су се вратили мастилу код куће.

Мој друг, Павле Јовановић, београдски и бањалучки шмекер, окићен сребром, Мина, окићена торбама (али нека ми се перо саломи ако она није песник који ће се памтити и ако реч не кроти боље од многих витезова) и ја, вратили смо се у свој град у касне сате.

Улицама Београда дува ситан лахор.

 

Лука Ћирић III3

 

————————–

ЛУКА ЋИРИЋ

 

Поново читаоцу

У старим списима труло и прегусто чами

Да су се заблуда горда и грех већ стопили

У вртлозима људске крви, која мед глуми,

Да су из тмине силе у нас нахрупиле

Плах чека дете у колевци да обезуми

Ђавоље виле могу прве грехе да броје

И за сутра кују дукате црвеној дами

За сутра спремају звери, духове пропале

 

Црнодани све мање светлости трпе

Јер су на рамену Oца сузе кајно изливене

Згореле при сенци и покрету блудне лампе

А ту из тмине ђаворуке около плеле

Речи слаткоцрне навеле неког да псује

Ноге потегне да гази блатњаве путе зле

А на пљувачци мигоље речи лепо нежне

И добра дела му уписују у анале

 

Људска душа рој је змија, из земље рај црпе

Истина налик одразу језера у јами

Перо и његова рука за безданом вапе

Ђаво! Ђаво! гордо је изрезао на бурми

Враг роговима на иконама туче рупе

Нису сви дневни осмеси кисели агруми

Нити сви тако лако клацају изнад јаме

Желећи да се предају црном вину хроми

 

А није ни сваки пакао насупрот Богу

Него из људских разумних стопа жари ватра

У нитима злог луткара крију истину многу

Уживају док их лењ дан хара, луткар вара

Проповедају вирус човека ко кугу

Да скрију јаруге своје душе, те изјутра

Не морају да се кају што немаху снагу

Да споро одвајају срце од чиста бисера

Из муља људи и још нечистог живота

 

 

Зов таласа

Битко таласа,

Да ли скриваш све одговоре?

Због тебе ми срце одзвања,

Зенице по мору се шире

Зову ме и на небу и у амбису

Ал’ мирне стазе нису ове,

На тихим путевима су досадни гости.

 

Бурно спавај, срце моје,

Бацићу се не знајући,

Нема живота где сигурност шета.

 

 

 

Ладина магла

Твој снажни загрљај

Је звездана магла

Размућеног отрова

Твоје небо плаве зенице

Крију ноћне звезде

Беле патуљке илʼ црне рупе?

Још увек не знам

Но ко свемирски гњурац

Што се предаје мраку

Предајем теби сваку

Моју мисао и покрет

Да ме златом извезеш

Илʼ ко свемир све – поједеш!

 

  • Лада – богиња љубави и пролећа у старословенској митологији

 

——————–

ПАВЛЕ ЈОВАНОВИЋ

 

Јесен

Са сунчевим заласком

И сузом префињено кристалном

Завршио се још један,

Само један, пролазан дан,

Стопалима дубоко у лишћу,

Неком чудном, пешчаном лишћу –

Место дивних Јадранових валова,

Само нежна кошава.

 

А ја сам желео само један плес,

Последњи под врелим сунцем летњим,

Један да овековечи август кратак,

Онај који би стајао као стена

Међу сећањима мојим.

Тај непомични рез у временима тим

Летњи плес несталих часова –

Сећање минулог детињства мог.

 

Авај, плеса не би!

Место њега Сунце се спорије

Завлачило за бескрајним хоризонтом

Који ме је сваким моментом

Својим бескрајем све више подсећао

Колико је моја воља за плесом

Једна пролазна мисао,

Само небитна ствар, из угла

Којег створих годинама касније.

 

 

Фењери 

Ох, Београде, црни Београде,

Па шта ти мени не знаш?

Мени вечерас не сијају звезде,

Мила моја, драга вароши,

Аман, баш ништа не сија,

Ни месец, ни звезде, ни фењери,

Ни свици, ни фарови, ни небодери,

Ништа сем две звездице,

Даничице на меким јастуцима,

Море, најмекшим и најруменијим

Јастуцима румене свиле и кадифе

Образа њезиних.

 

Ма, добро, па шта ако се и јесам заљубио?

Ох, Београде, леле ничији Београде,

Које приче ли си ти све то удомио?

 

 

Златна крв

На крилу мом дахћеш задњим дахом,

Анђеле крвави, зашто се смејеш?

 

Низ образе кујеш сребрњаке

Бог те само сламком овде држи.

На грло крв ти плаче и вришти,

 

У грудима јам, пакленом раван.

Гледам у срце лавље како штуца,

А крв тече као некада вино,

Крв твоја и моја златносјајна.

Руке већ одавно укаљане

На јадног Мидаса сада личе.

 

Јадан јунак у теби ни не зна

Да бије свој претпоследњи мегдан.

Ох, анђеле, мили мој анђеле,

Ти би назад небу под облаке,

 

Но, оба знамо да те среће бити нећеш,

Јер судбина данас жмури на оба ока,

На оба ока и оба уха,

Не види та бол твој,

Не чује та плач твој,

Разарајућʼ стварности у лимбу овом.

 

У ум ми се реже ова слика

Која нестати никада неће

Јер гледам како нестаје осмех,

Осмех који је некада био све.

 

——————–

МИНА МАРИЧИЋ

 

Paradiso

Северно од раја

Где животаре звезде

И где зраци сунца

магновење им руше

Где вапај хладне душе

плови небом модрим 

Болно живим

Тамо,

Разум маглу удише

Надајући се сјајној бистрини     

Тамо негде, у близини

 

Јужно од раја,

Где сладолед грло реже

И милује ране летње

Топле од срамоте

Драге због искуства

Где дим речи утешних

Изиграва нам слуге

Отровно благе

Овде,

Пепео корене пушта

Ругајући се горкој истини      

Баш овде, у дивљини

 

Кад почетак буру значи

Зар тако непомично

Воде посматрају 

Пожар језерских санти

Хвала ватри !

Спали препреке

Кад се нико сетио није

Да их прескочити може 

Или заобићи !

У срце шкиљећи,

Провиримо !

Храбрости штитом

Прођимо 

кроз дим и маглу

И пронађимо наду,

Сасвим нагу  

Како у рају пева сновима нашим.

 

 

Не отварајте врата мога срца

Пустих душа празнине ваздух испуњава

Да скинем маску позива, заморно дозива

Суморни одрази у огледалу очи ми не виде

Прашина душе наглашава тела трагове

 

Јутро препреке издаји доноси

Жељом да скине маску оно се поноси

Онда се сетим, уста брбљивце прождиру

Претварам се да питања до мене не допиру

 

Људском додиру искрени нисам сарадник

На учтивим речима не умем да захвалим

Шта на срцу ми лежи не изговорим

Запитам се, могу ли тренутак да поновим

 

Тишина кад на пут крене, душа да изађе покуца

Јутро је још увек, не отварајте врата мога срца!

 

Танда у пролеће

Ја не знам ништа о Танди[1]

Ни о тренутку,

Ни о вечности.

 

Не знам колико се цени живот

А колико животарење.

 

Не знам шта је јаче –

мрак или светлост.

 

Не знам како дрво да исечем

И корен да му оживим.

Не знам раку да поставим.

Не знам о трње да се саплетем.

Не знам шта је љубав.

Не знам ни што се сметем

Када угледам крај.

 

Да ли се плашим?

 

Не знам ни на финском да дам смерницу

Ни на северу колико се плаћа

Ако своје ствари продаш.

 

Уживаш ли ил се смејеш?

Спаваш ли без бриге?

Везеш ли живот путевима

Одрасле забринутости?

Да ли је у блато лако упасти?

 

Да ли се треба плашити?

 

Мени у пртљаг нису стали страхови.

Стале су ми само успомене

Из вртића када маму нацртах у цвету.

Стале су ми књиге језика разних

Стала ми је и мапа света

Да бих знала како да се вратим

Својој кући, у свој крај.

 

Покушала сам и пријатеља да ставим,

Али се није снашао у малом простору

Па сам га пустила.

Пустила сам и јастук плишани,

Не припада он мени.

 

Пустих најзад и очекивања.

Па се отиснух на пут где нема

Класичне музике.

Само тон и могућност да од њега направиш

Личну химну.

 

Нећу слушати ништа друго.

 

Нећу да се возим пут калдрме

Кад могу и пешке да ходам.

 

Нећу олако накит да носим

Свраке не знају да није прави.

 

Покушаћу да немир ублажим.

 

Срце црвени, а моје хаљине све тање.

Изгледа да никада нећу знати –

Тако је то у пролеће.

[1] Време (шпански); знак (малајски); насеље у околини града Бора