Јована Поповић, ђак генерације 2010. године
У ту школу од црвене цигле на Зеленом венцу сам дошла, могу рећи, сасвим случајно. На дан пријемног су лиле прве летње кише, а ја сам се уз Каменичку улицу пробијала кроз потоке. Нестрпљиво сам чекала резултате, а онда их и сазнала – уписала сам француско одељење, моја прва жеља.
И тако је почело моје средњошколско образовање, али и моје интензивније бављење француским језиком које траје и данас.
Први месеци су, наравно, протекли у упознавању људи из одељења и генерације, а најслађи део тога су били велики одмори када смо на тезгама поређаним тик уз ограду школе (због реконструкције саме пијаце) јели разне белгијске и швајцарске чоколаде. Професори су се потрудили да схватимо да је ово озбиљна школа и да треба и ми да будемо озбиљни како бисмо искористили све што нам нуди. А нуди доста. Такође су се побринули да схватимо да гимназија није, како би рекао један мудар професор, образовно-васпитна установа, већ васпитно-образовна, а то значи да у годинама живота које проведемо у гимназији треба да формирамо себе, своје ставове и своје жеље. А многи од њих су нам у томе помогли. И данас се сећам тих часова које су били посвећени свему, само не материји, а који су ми толико значили јер сам од људи које поштујем чула многе паметне речи пуне искуства и мудрости. А такве речи се више и дуже памте него датуми битака, име неког лингвисте или математичка формула. Тако су у исти мах и споро и брзо пролазиле године, брзо јер ми се чини да је од тог кишног преподнева до матурске вечери прошао трен, а споро јер сам за те четири године многе људе упознала, свашта видела и сазнала. Моја парола је била, а и сад је, да треба искористити сваки начин усавршавања знања па сам тако, уз помоћ школе, била „полазник“ Истраживачке станице Петнице у оквиру семинара за друштвену историју одакле носим дивне успомене. Са школском позоришном трупом која глуми на фрацуском сам два пута учествовала на београдском фестивалу за франкофоне средњошколце, а заједно смо путовали и у Мађарску и Белгију на стране фестивале. На крају четврте године сам, уз још троје другова из Филолошке, била члан српске „репрезентације“ на Лингвистичкој олимпијади у Стокхолму. На све те успомене и на сећања са екскурзија и разних такмичења се надовезују и они лепи тренуци када у априлу процветају воћке па се видик из кабинета физике сав забели, кад мајско сунце почне да пецка па се поредјамо дуж зидића испред библиотеке припремајући се за лето, или када у септембру заседнемо под стару трешњу иза школе да побегнемо од врућине.
И тако од јесени до пролећа, па све до матуре и факултета. А онда оно незаобилазно „А сад адио“ које свима натера сузе на очи. Да ли због тога што схватамо да је још један период живота готов или због растанка са друговима, али једно је сигурно, не бисмо плакали да није било лепо.
