Ученица генерације 2020. Лена Вићентијевић

           Лена Вићентијевић, ђак генерације 2020. године, похађала је  немачко одељење. Прави је заљубљеник у филолошке науке, истрајна и постојана у раду и самодисциплини, увек будна духом и ангажована.  Поседује  богатство и племенитост духа, велики дар и способност, које носи сасвим ненаметљиво. У свему што ради даје свој максимум и оставља свој аутентични израз.  Зато ћемо памтити многе њене одговоре и радове, и то не само оне овенчане наградама, које свакако треба истаћи. У прва три разреда освојила је седам републичких награда из следећих предмета: књижевност, српски и латински језик. У трећем разреду је из српског језика у оквиру ИОП-а 3 написала рад „Најчешћа огрешења о морфолошку норму“. У четвртом разреду је освојила 2. место на конкурсу Друштва за српски језик и књижевност за најбољи средњошколски писмени задатак на тему „Човек акције и човек контемплације у роману Дервиш и смрт“.  У години, у којој су  такмичења била отказана, она је блистала својим беседама, књижевним радовима, између осталог и учествовањем у пројекту „Живот по осамнаестици“, успехом на ДСД2 испиту, у оквиру кога је освојивши веома висок број бодова достигла Ц1 ниво владања немачким језиком.

            Лена, међутим, није само диван ученик, него и човек и друг. Њени другови из разреда су рекли о њој:

„Колико је амбициозна и пожртвована не могу исказати речи, о томе сведоче дела, која је чинила. Чини нам се да је она међу ретким ученицима који су већ оформљени студенти. Радне навике које има су непревазиђене, и знамо да ће јој оне бити од изузетне важности кроз неколико месеци, када буде спремала испите на факултету.

Међутим, не бисмо могли овако говорити о Лени да она пре свега није изузетан човек и пријатељ. Некима од нас је и познаница са припремне наставе коју смо похађали као матуранти различитих основних школа. Бескрајно топла, увек насмејана, без предрасуда, свачији друг. Одувек је била саговорник, слушалац и саветодавац ономе коме је то било потребно, и нас, своје гимназијске пријатеље, подржавала је у свим амбицијама и стремљењима. Пријатељ као што је Лена, који несебично воли, на ког увек можеш да се ослониш, не среће се често. Многима од нас давала је ветар у леђа и била пример на који заиста треба да се угледамо и након што одемо из гимназијских клупа.“