Успех на конкурсу у оквиру Фестивала дечјег стваралаштва „Уметник из школске клупе“

И ове јесени народна библиотека у Лесковцу „Радоје Домановић“ расписала је литерарни, ликовни и аудио-визуелни конкурс у оквиру 4. Фестивала дечјег стваралаштва „Уметник из школске клупе“. Конкурс је међународни, а ове године тема је носила наслов „Љубав ме покреће“. Фестивал је ове године окупио око хиљаду деце и младих из Србије, Црне Горе и Босне Херцеговине, Републике Српске.

Три наше ученице, све три под менторством др Катарине Вучић, професорке књижевности, оствариле су успех на конкурсу: Ирина Стефановић, ученица трећег разреда, са освојеном првом наградом, као и ученице четвртог разреда Невена Минић и Сашка Спасовски, са освојеном другом наградом и похвалом. У наставку следе награђени радови.

 

Прва награда

Ирина Стефановић III3

Љубав ме покреће

Највећа је љубав према брату

 

„Ако језике човечије и анђеоске

говорим, а љубави немам, онда сам као

звоно које јечи, или кимвал који звечи.“

 

Љубав ме покреће

Највећа је љубав према брату

„Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.“

На седми, свети дан у недељи, седели су у тишини заједно за трпезом. Беше четири тањира постављено на столу, али само их је троје седело за њим. Седам дана једнако за трпезу седају, сваки дан њих троје, сваки дан обедују у тишини, а на столу четири дрвена тањира немо гледају у њих, један празан. Више се ни не за који дан је света недеља, сваки дан иста их тиха језа дочекује када поседају за софру, свако само у своје парче хлеба гледа, не смеју се ка том четвртом, ужасном, свагда празном тањиру ни окренути. Мајка и отац устају од стола први, а девојка увек остаје сама да седи, гледа бојажљиво у место где јој је брат до недавно, ево чини јој се, само до малопре, седео за ручком. А сада, столица хладна, нико јој ни не прилази, нико да је помери, зјапи празна, толико празна да гута простор око себе, тако да се и цела трпеза, цела просторија, кућа, цео свет чини празним и исто тако хладним и непомичним.

Недеља, и дан је био пријатан и топао. Испред куће, неки је улични пас гласно лајао на кокош у дворишту. Девојка стоји испред ограде и гледа ка истоку где сунце излази. Коракне напред. Затим још једном, опрезно. Присећа се, опет, по ко зна који пут тог дана, како је њен брат туда корачао последи пут када га је видела. Он није корaчао попут ње. Његове детиње, неспретне ноге, бориле су се са прашњавом земљом, вукле су се, сударале са камењем док су га, окруженог њему сличном, поплашеном децом, одводили високи, страшни мушкарци са белим турбанима. И са сваким кораком те ножице деловале су све мање и мање, све удаљеније, туђе, док их на крају више није било, и док на видику није било више баш ничег, сем прашине и болешљивог растиња. И њега, онда, више није било, али, врло јасно, и врло оштро, осећао се тај зјапећи, празни простор који је њему припадао и који се од њега никако није могао отуђити.

Покушава да коракне напред још једном. И сваки пут када коракне, срце јој закуца брже и дланове јој подилази језа. Сваки корак напред је корак ближе њему, корак ка испуњености тог простора, те гладне и неумољиве црне рупе која прождире читав тај сићушни универзум. Корак напред, и још једном корак напред. У једном тренутку, тај следећи корак мора бити онај корак, судбоносни, коначни корак. И све ју је тако снажно и тако безусловно вукло напред, и како се простор између ње и ограде ширио, тако се повратак назад у двориште чинио тежим, или чак немогућим. Само је мало недостајало, само када би се отпустила од те ивица ограде, када би загазила из плићака у дубину, више је ништа не би могло вратити на обалу, отиснула би се, неповратно, у широко, отворено море.

Сунце је сада већ одмакло од хоризонта и винуло се на небо. Ветар је тихо дувао при тлу, носећи прашину и ситно камење. Сваки мишић њеног тела напрезао се само од стајања у том једном, несигурном месту на граници између плићака и дубине. И затим, полако, али са апсолутном непоколебљивом сигурношћу, њена нога поновила је онај исти, механички али толико смислен и толико значајан покрет. Још један корак напред.

***

Многа лета провела је на путу. Готово се никад није заустављала, сем из преке потребе. Радила је шта је морала и како је морала, и све са једним циљем који јој није дозвољавао да стане, који ју је гонио, који јој је покретао ноге чак и када су се оне саме од себе заустављале, који ју је држао будном чак и кад је тело спавало. И умор није постојао. Ништа није постојало, ни она сама не би постојала, не би била ништа до звона које јечи, да није било тог нечег огромног,  неисцрпног и немуштог што ју је покретало, дан и ноћ, по јари и мразу, у умору и у снази. И сваким даном, онај судбоносни, последњи корак све више се ближио. Морао се ближити.

Седмог лета по реду Исток ју је дочекао. Цариград је био већи и блиставији него што је могла да замисли. Свуда је врвео неки чудан, другачији живот, све је мирисало, све је имало своју, до тад невиђену боју. Свуда куд погледаш црвени фес, турбан или вео. И она га је сада сама носила. Вео је значио параван који јој се скривао страначко лице и утапао је у гомилу. Она је сада била становник Цариграда, али није му припадала и није се могла зауставити ни тамо. Онај хладни, празни простор лелујао је за њом и притискао је кад год би се зауставила. Још увек, она је трагала.

Недеља, дан пријатан и топао. На базару се сјатио читав град, око сваке тезге гомила људи, бука је и жега је, а у ваздуху мирис зачина и свеже скуваног јела. Мирише на црвени ирански шафран, на кардамон. На једној тезги бркати старац кува, мрви крупни, црни бибер у дугачком, гвозденом млину. Осе слећу на ушећерене послужавнике са баклавама.

Стајала је крај тезге са урмама и чекала да јој трговац одмери. Нешто јој се у читавом телу комеша, нешто јој не да мира, облива је неки чудан, ледени зној. Новац јој се просипа по земљи. Сагиње се, скупља га и крајичком ока, недалеко од себе угледа пар необично малих ципела на одраслом младићу. Скреће поглед ка његовом лицу. Бели турбан, на младој кожи бркови и брада тек почели да расту. И његов се поглед заустави на њеном немом лицу покривеном велом. Он јој види само очи, а она га види целог, ципеле, ноге, руке скривене под рукавима кафтана, глатку кожу и тамне, крупне очи, и не може се померити са свог места испред тезге. Око њих бука и врева недељног базара.

Недеља, напољу ведро и лепо, сунце је тек изашло и светлост јој се растапа у смеђим очима. Гледа је непознати млади Турчин са даљине и на том светлу, у тој гужви, он међу стотинама смеђих очију зна њене, и за њу ни сви опојни мириси не могу да заглуше мирис њега. Стоје једно преко пута другог, непомични, неми, као да су сва друга чула толико надражена да је додир потпуно изгубио функцију.  Онај вечно присутни простор који је увек шетао неколико корака иза ње сада се померио испред, и више није био празан и био је сасвим топао, мирисао је и могла га је, да је хтела, и чути и видети и додирнути.

Подиже своје тромо тело са земље, оставља новац на тезгу. Сваки њен мишић се затеже, као да је свестан да испуњава своју главну, врховну функцију, вођен оном једном, непокоривом и моћном силом која га гони изнутра. У буци, у гужви, њене ноге дочекују, још једном, онај судбоносни, једини смислени и једини битни покрет који њено тело познаје. Још један, коначни, последњи корак напред.

 

 

 

————————–

 

Друга награда

 

Невена Минић IV6

 

 

ЉУБАВ МЕ ПОКРЕЋЕ

 

Подсећаш ме на небо ишарано свим бојама

Док посматрам залазак сунца и не престајем да гледам у њега.

На празничне ватромете на црном небу, светла Београда ноћу.

Можда зато често не одвајам поглед од тебе

 

Подсећаш ме на мирис зиме и чистог ваздуха,

Када ме не гуши туга и могу да удахнем слободно.

Чула постају благословена, ипак сам са тобом најближе рају.

Можда зато ушушкам главу на твоје десно раме и слушам како дишеш.

 

Подсећаш ме на прве трешње почетком лета,

Узбуђење пре него што се појавиш, знајући да доносиш само добро,

На први дах ујутру, јер си зависност на коју олако гледам и у којој уживам.

Можда зато никад не желим да те напустим, зависна сам.

 

Подсећаш ме на слушање најлепшег дела песме увек изнова,

Толико тога кажеш, понекад само погледом.

Видици се шире и размичу сваког трена,

Желим да те слушам, желим да слушам твоје тело.

Можда ми је зато омиљена песма твој откуцај срца када ти приђем.

 

Подсећаш ме на авантуру и радозналост,

 

На жељу да упознам нове народе и њихове културе,

Залажење у ситне детаље нечег непознатог…

Можда зато желим да пропутујем кроз твој ум, од почетка до краја.

 

Подсећаш ме на сигурност и безбрижност

Као да раније нисам била вољена, осећам као да сам створена само за тебе.

И питам се често, зашто ме не оставе сви на миру?

Осим тебе, ти можеш да останеш…

Можда ме зато није страх да плачем у твојим рукама, као велико дете.

 

И подсете ме некад мрачне мисли да ће и мени доћи крај,

Али храбро дижем главу и сетим се да те сањам сваке ноћи.

Па чак и да се једне не пробудим, ти ћеш бити ту.

Сигурно сам зато захвална што те имам.

 

 

 

 

 

——————————–

Похвала

 

Сашка Спасовски IV6

 

Љубав ме покреће

 

Септембарска ноћ у Београду је топла, а свежа. Била је то ноћ пред одлазак у болницу.

Тијана је лежала у кревету. У очима су јој били само понор и празнина. Њена мала соба

сада јој је била огромна и толико суморна да је убијала душу својом тугом.

Није могла да заспи. Од помисли на болницу, осетила би грч у стомаку. Сећала се, некада

је била бистра, живахна, па чак и амбициозна. Била је пуна снова и жеља. Њен осмех би

обасјао сваку просторију у коју би крочила.

А онда је све то престало. Осмеха више није било, или ако би их било, изгледали су тако

беживотно. Ишчезао је сав сјај из њених очију. Била је попут пластичне лутке,

омамљеног, далеког погледа.

Више није много причала. Хтела је да буде сама, у својој соби. Са другарицама се није

дружила. Више није сањала своје снове. Није учествовала у својим старим хобијима.

Ништа више није било важно.

„Буди се!“

Осетила је лагано дрмусање. Пренувши се из лаког сна, пред њом се указао лик њене

мајке.

„Време је.“ рече она.

Кроз неколико сати Тијана је седела на новом (болничком) кревету. Била је окружена

другим девојчицама, својим цимеркама. Када је тек дошла сва су се деца са одељења

окупила око ње, али како је Тијани било видно непријатно, брзо су је оставила на миру.

Гледала је кроз прозор, већ жељна малопређашње слободе. Из мисли је дозва дубок

мушки глас.

„Тијана М?“

Хитро се окренула и на вратима угледала високог проћелавог човека у белом мантилу.

Угледавши га, све девојчице су заћутале.

„Пођи за мном“ рече он, након чега се одгегао у своју канцеларију.

Убрзо потом, Тијана је седела у фотељи у његовој канцеларији. Он је седео преко пута ње

наслоњен лактовима на огромни радни сто препун неуредно сложених, малтене

разбацаних папира. „Здраво Тијана, ја сам Добривоје Марковић и бићу твој лекар.”

Заћутао је очекујући некакав одговор, али Тијана је само немо гледала у једну флеку на

његовом мантилу.

„Испричај ми нешто о себи. Како ти је у школи? Шта волиш да радиш?“ Схвативши да

овај пут мора да одговори Тијана одсечно рече „Не волим ништа.“

Доктор Добривоје тобоже изви леву обрву. „Добро, а шта си онда волела раније?“

Тијана се неприметно трже на реч „раније“, као да ју је та реч подсетила на нешто што је

покушавала да потисне.

„Писање“ промуца она.

„Писање?“ обрадова се доктор. „Да ли би онда могла да напишеш једну причу до нашег

следећег виђења?“

Тијана се изненади.

„Причу?“

„Да. Нека буде о било чему.“

„У реду.“ рече она нерадо, не смогавши снаге да се успротиви доктору.

Кад се вратила у своју собу, узела је папир и оловку и села на кревет. Забацила је главу и

загледала се у плафон. „Хм… О чему бих могла да пишем?“ мислила је.

Када су се поново видели, предала је папир доктору. Пажљиво је читао, очију све време

упртих ка тексту. Када је завршио погледао је Тијану сјајних очију.

„Лепо је.“ рече он. „Верујем да се ти дубоко проналазиш у овој причи. Ова девојчица коју

описујеш заправо представља тебе. “

Тијани је било непријатно. Није очекивала да се доктор толико унесе у причу.

„Писање је твоја љубав која је те покреће. Твоја прича је корен љубави према животу.“

Тијана је разгорачила очи. Просветлиле су је ове речи. Спознала је да јој смирење и срећу

даје писање.

„Хоћеш ли ову причу представити на приредби у петак?“ упита доктор.

Тијана је и заборавила на то да се петком у болници приређује приредба где свако пред

другом децом и лекарима нешто изводи. Није јој се свиђала помисао на то.

„Размислићу.“ рече она.

Несигурним кораком се враћала у своју собу. Још увек је била преплављена мислима и

емоцијама. На путу до собе медицинска сестра ју је зауставила и рекла да мора да буде у

дневном боравку са осталом децом. Када је ушла у боравак осетила је неколико пари очију

на себи. Откад јој је оног првог дана било непријатно, деца су јој слабо прилазила.

Међутим, неко јој је пришао. Подигла је поглед. Испред ње је стајала Мина, једна витка и

помало погрбљена девојчица.

„Видела сам да си била код доктора Добривоја. Како је било?“ тихо рече она гледајући у

под.

„Било је добро. Разговарали смо о причи коју сам написала.“ рече Тијана срамежљиво

седајући на прву слободну столицу.

„Написала си причу!?“ са дивљењем се убацио Петар, црномањасти дечак који је седео

близу ње.

„Да.“ рече Тијана постиђено.

„О чему се ради?“

„Ради се о девојци која је дуго била тужна и усамљена. Није имала никаква интересовања

ни пријатеље док једном није кренула на часове балета. Смисао, задовољство и срећу свог

живота нашла је у плесу. Када би музика кренула, ништо друго осим тога јој није било

важно. Осећала би се потпуно слободно…“

Мина је помно пратила Тијанин говор.

„Волела бих да сам и ја тако у нечему добра. Некада сам волела да певам али сам лоша у

томе. Наставница музичког ми је рекла да пуно фалширам.“ уздахну она.

„Јој разумем те, и ја лоше певам.“ убацила се Теодора, девојчица плаве косе.

Тијана се замисли. „Али у причи нигде не пише да је девојци балет добро ишао, већ само

то да га је она волела. Уосталом…“ рече она осмехнувши се „Што не бисте заједно певале

у петак?“

Теодора и Мина су се нескривеним усхићењем погледале једна у другу. „Па могле

бисмо…“ рекоше оне смејући се.

„Ех благо вама, када би овде имао неко ко воли да црта.“ рече Петар. Тада се убацило још

двоје деце.

„Ја волим.“

„И ја.“

До краја вечери, док их сестре нису послале у собу, сви су причали о својим пасијама,

смишљали идеје, правили договоре и шале.

Следећег јутра је била визита у дневном боравку. Доктор Добривоје је седео и слушао

децу како су провели јучерашњи дан. Дошао је ред на Мину.

„Вече је било дивно. Тијанина балерина нас је све инспирисала и подстакла да се вратимо

нашим старим љубавима.“

Тијана је осетила неку топлину око срца. Ово није очекивала.

Дошао је петак. Али овај петак је био другачији од осталих. Била је то прва приредба где

није било срама и несигурности, где се свако бавио оним што је волео. Теодора и Мина су

певале, Петар је цртао, Тијана је читала део своје приче… Доктор Добривоје је био

поносан.

Прошло је много година од тог петка. Када би угледала урамљене дипломе на зиду, Тијана

би се увек сетила своје балерине са којом је оживела многе усахле душе.