Симулација Mеђународног кривичног суда у Загребу

Делегација ученика Филолошке гимназије у пратњи професорке Јоване Живанић поново је учествовала на MICC програму који се овај пут одржао у Загребу од 17. до 23. маја. Тринаест ђака другог и трећег разреда заједно са вршњацима из Словачке, Хрватске и Немачке имало је прилику да се опроба  у улогама судија, тужилаца, адвоката одбране и новинара. Симулацију Mеђународног кривичног суда организује Kreisau-Initiative, а финансирана је од стране Еrasmus+ програма.

Током интензивних шест дана учесници су присуствовали интерактивним радионицама на тему људских права, упознали се са историјском позадином и Римским статутом, а потом су уследила суђења која су обухватила случајеве повезане са ратним злочинима из различитих држава. Групе које су представљале судије, одбрану и тужиоце случајеве су припремале уз помоћ  посвећених едукатора, а за то време новинарски тим је са својим тренером  фотографисао, интервјуисао, припремао питања за конференцију за новинаре као и видео прилог који је приказан на завршној церемонији. Након суђења организованa je дискусија о пресудама као и предавање на тему „Зашто кажњавамо?“ што је цео програм заокружило и допринело дубљем разумевању комплексности послератне правде и важности поштовања људских права.

Поред тога што су вредно радили, учесници све четири државе су се веома лепо дружили. Проводили су слободно време разгледајући град док су успут  размењивали искуства из својих земаља и планирали будуће сусрете.

Наши ученици показали су одлично знање енглеског језика, општу културу и зрело размишљање. Вратили су се у Београд задовољни и пуни утисака, богатији за нова искуства и лепа пријатељства. Делегацију су чинили: Јована Петковић, Ана Златановић, Анђелија Каретић, Јана Николић, Олга Сладић, Исидора Драксин, Ђурђа Ђукић, Милица Крњаја, Лана Раденковић, Невена Савић, Милица Веселиновић, Немања Кузмановић и Јована Рашић.

Своје искуство поделила је једна од учесница, Ана Златановић:

Када сам сазнала да сам део екипе која иде у Загреб, мислила сам да ће то бити једно врло изазовно искуство, чак можда и преизазовно. Предавања на енглеском језику, густо распоређене активности, рад на суморним случајевима… На први поглед заиста мало застрашујуће за некога ко се никада до тада није сусрео са програмом ове врсте.

Међутим, сваким пролазећим даном у Загребу су се моје стрепње испостављале све бесмисленије и бесмисленије.

Активности које су тренери припремили су изузетно детаљно осмишљене и врло интерактивне и поучне. Мотивишу нас да изађемо из своје зоне комфора и изразимо своје мишљење. Тренери су невероватно страствено и неуморно преносили своје знање на нас. Упоредо с тиме су и неизмерно богатили  наш вокабулар, што у области права, тто и у погледу лексике неопходне за свакодневницу. Учинили су да се осећамо јединствено и важно. Оно што ме је нарочито дотакло је то што је очигледно да свој посао раде с много љубави и пажње. Сви су заиста изванредни и инспиративни.

Ипак, ово путовање ме није учинило богатом само у домену знања о праву и суду, већ су за мене непроцењива и склопљена пријатељстава са осталим учесницима. Енергија и атмосфера коју смо ми заједно стварали тих седам дана у Загребу, а и даље стварамо преко друштвених мрежа свако од своје куће, је нешто што се не може речима дочарати. Провели смо дане и ноћи заједно и створили неку нову реалност у којој има места да све наше разлике и несавршености буду нешто чега се не треба стидети. Поред свих шала и необавезних разговора, водили смо и много оних озбиљнијих, тежих и зрелијих. Били смо подршка једни другима и пружали непрестан осећај љубави и разумевања. Заједно смо превазишли све могуће препреке које су се нашле на нашем путу. Постали смо једно на недељу дана.

Иако програм јесте доста изазован и захтева много труда и рада, захваљујући њему сам стекла и успомене и пријатеље за цео живот. На томе сам веома захвална.

Све ово би било теже изводљиво да од почетка до краја путовања нисмо имали несебичну подршку, топлину и разумевање наше професорке Јоване Живанић која нам је у сваком тренутку била сјајан саборац.

Важно је споменути и да смо имали и више него довољно времена да обиђемо град, изађемо на кафу, прошетамо и слично. Заиста ничега нисмо остали жељни, сем евентуално могућности да још мало времена проведемо заједно…