Са отварања изложбе Образовање са кореном

Породичне нити

Један живот је сувише кратак

Education with roots

„Језгровито је мислити: какав је то тренутак када се силесија живе воде укочи, кад тренутно ишчезну све боје, на пречац отме хукњава и трасак који се километрима далеко чују. И какав ће бити тренутак кад ће се одједаред протеглити, поплавети, и појавити све клице, кад ће опет искочити и прорикати водене енергије. Какве су то метаморфозе, каква су то васкрсења.”

Исидора Секулић

ИЗЛОЖБА ЦРТЕЖА СЕЛМАНА ТРТОВЦА И ФОТОГРАФИЈЕ СЕДАМ ГРАНА ПОРОДИЧНОГ СТАБЛА ПРИЧАЈУ О НАШОЈ ШКОЛИ

„Све је у вези и све се слива.” Изложба цртежа Селмана Тртовца „Образовање са кореном” и уметничка обрада фотографија као документа времена настала је у трагању за одговором зашто су неке породице, до којих смо могли да дођемо у овом тренутку, генерацијама слале своју децу у исту школу. Припремајући се за изложбу откривали смо породичне нити унутар гимназије. Покушали смо да укажемо на живу, присутну, делујућу прошлост по духу, која кроз садашњост указује на непрекидан редослед постојања и догађаја. Један људски живот је сувише кратак да би се испричала прича о образовној институцији која има доминантну културолошку димензију. Зато смо трагали за причама и сведочењима некадашњих ђака и данашњих професора. Ова изложба припада циклусу културних активности у оквиру којих обележавамо сада већ више од сто педесет година постојања Филолошке гимназије, наследнице Друге београдске гимназије. Сакупили смо приче породица Петровић, Јевтовић, Тодоровић, Станишић, Ђоровић, Бркић и Хаџић.

На цртежима Селмана Тртовца доминантна је линија и идеја којом је обликован свет међуљудских односа, не само на емоционалном и физичком нивоу него и у временској равни. Где год се човек налази, сугерише се визија тајанствене нити. Кроз документацију и фотографије некадашњих ученика и неколико садашњих професора, добијамо причу о континуитету, а кроз људе, причу о свеобухватности и духовним везама.

На изложби се документ користи као форма уметничког рада. Фотографије су прошле кроз филтер уметничког мишљења, јер чињеница пролази уметничку интерпретацију да би се трагало за истином која је неухватљива, као и Каирос. Истина је увек нешто ново, до ње мора да се дође кроз процесе љубави, науке, уметности или политике, а знање је нешто што постоји. Ако уметнички рад успе да ухвати архетипско унутар тог документа, оно што је универзално, онда је то уметност. У јунговском смислу архетип више генерација се напаја одређеним садржајем и није склучајно што су три или четири генерације ишле у исту школу. У различитим случајевима некада треба пет генерација да се сагледа нека слика, а у неким и мање. Неко има ту могућност од 12. века. Да би се увидело, важно је где смо, шта је ко коме, откуд ми овде, шта се дешавало пре. Континуитет је кључна реч у уметности, образовању и у животу, јер нам даје утемељење. Не можеш да се изгубиш лако када имаш континуитет.

Цртежи Селмана Тртовца на изложби „Education with roots” представљају визуелизоване отиске процеса током трагања за уметничким истинама, оним што саму егзистенцију потврђује, али и потребу за идејом која ће изнова обнављати неисцрпну енергију како би унутар линија којима је претвара у слике била носилац поруке за савременог посматрача. Стварајући на глатким површинама папира масивним графитом и посебним покретом руке из рамена, Тртовац приказује засенчену фигуру, одразе људског тела, као и саме токове мисли. Под дејством продужене пажње на цртежима се уочава присуство етра.

Од Аристотела је познато да у васиони постоји непокретна ентелехија која све покреће, а њен главни атрибут је мисао. Ако у васиони постоји језгро одакле прилази снага, оно нас надахњује, вечно привлачи, може се осетити његова моћ и склад. Тесла је сматрао да је то светлост, код Тртовца се уместо белине у позадини цртежа уочава етар из којег избија човек у најразличитијим тренуцима спознаје. Из циклуса цртежа „Хуманиста и његова сенка” издвајамо наслове за слике: Човек са кореном, Човек са кореном сусреће спознају, Жена седи и држи сунце. Наслове за слике некада задаје унапред као концепт, а некада настају из посматрања цртежа и учитавања значења. Код Тртовца је у средишту људски однос и човек. Када говоримо о образовању, људима који се развијају и долазе, кључни су метафизички процеси. Неки пут се појаве као идеја човека са кореном, генерацијским линијама које нас повезују.

У нашем времену, испражњеном и без упутства за читање, Тртовац сматра да је потребно одредити неке путоказе. Тако ће бити покренути ресурси образовања, наслаге сећања у дубинама знања, сва расположива количина интелигенције. Живот није једнодимензионалан него је комплексан. У почетку не морамо све да разумемо и да знамо, какве све лекције треба да научимо. Зато образовање не престаје. Стално учимо једни од других и уметнику је то највећи изазов, јер се преношењем искуства преносе информације. Када спрема изложбу, увек се припрема као да излаже у најелитнијој галерији зато што су посматрачи нови умови, нове очи. Занима га како ће млади људи да виде ове радове, да ли и тај визуелни језик комуницира са њима.

Најзначајнији ствараоци, научници, лекари, професори, уметници, проналазачи, утемељитељи, државници, епископи били су ђаци наше школе. За ову изложбу смо изабрали обичне људе, који сведоче о величини и снази обнављања изузетних знања и потврђују дух времена, града и породица склоним узвишеном, трајном и увек могућем.

Ексклузивно је да су приче о њима и њиховим склоностима заправо уметнички запис о образовном и културном идентитету једне од најзначајнијих школских институција овог града.

Приче о породицама Богдана Петровића, Александре Тодоровић, Наталије Јевтовић, Георгине Станишић, Габријеле Петровић, Федора Ђоровића и Јасне Бркић указују на дубоко јединство изражено кроз везе свега са свим. Текстови су конципирани као токови мисли у којима се преплићу есеј, дневник, фактографија и живо приповеда о аутентичном искуству.

Најзначајнији документ за историју постојања образовне традиције школе јесу жива сећања, јер је све у вези и све се слива. Филолошка гимназија као наследница Друге београдске гимназије сведочи не сaмо о моћи усвајања знања него и о свести на основу које разумемо свет око себе, јер „ум није суд који треба испунити него ватра коју треба распламсати”.

Селман Тртовац и Драгана Ћећез-Иљукић

О ШКОЛИ

Друга гимназија је основана 1870, када је Указом кнеза Милана Обреновића основана ондашња Друга мушка полугимназија. Од краја 1910. године налазила се у данашњој Македонској улици. Двоспратна зграда је имала монументалну фасаду. У њој је постојала биоскопска дворана, спортска сала са првим кошаркашким игралиштем у Београду, на спортском аеродрому крај Београда имала је сопствени аеро-клуб.

Оно што је значајно за историју постојања образовне традиције Србије јесте чињеница да гимназије у Београду нико није рушио осим једне. Зграда Друге београдске гимназије у Македонској улици оштећена је за време априлског бомбардовања 1941. године. Остало је само приземље, а од спортске сале настало је игралиште под ведрим небом. Зграда је почетком шездесетих година 20. века срушена. Током вишедеценијског постојања неколико пута је мењала своје место рада.

Школа 1991. године прераста у Филолошку гимназију, специјализовану школу за надарене ученике, прву и тада једину школу те врсте у историји српског образовања.

У маја 2007, на седници Владе Републике Србије, одлучено је да се Филолошка гимназија прогласи школом од посебног интереса.

О УМЕТНИКУ

Селман Тртовац је ликовни уметник који је током деведесетих година прошлог века артикулисао свој уметнички језик у Београду и иностранству. Рад са два позната професора извршио је значајан утицај како на плану уметничког језика, тако и у смислу схватања суштине уметности. То су Клаус Ринке као припадник немачке концептуалне уметности и Јанис Кунелис као важна личност у италијанском уметничком покрету Арте Повера. Идејни је творац и суоснивач Независне уметничке асоцијације Трећи Београд, касније и Perpetummobile и галерије Мењачница Гете института у Београду. Докторирао је на одсеку за скулптуру Факултета ликовних уметности у Београду. Излагао је на многобројним изложбама у земљи и иностранству, а радови му се налазе у многим приватним и јавним колекцијама. Живи и ради у Београду.