Прва награда за најбољи писмени задатак у школској 2025/26. години у Србији

Сара Репаић III2

Ментор: др Катарина Вучић

Филолошка гимназија, Београд

,,Како да душу спутам, да се твоје не такне” (Р. М. Рилке)

Песник је одувек био онај који у другима лечи болест од које сам умире.

– Бранко Миљковић

Пророчка је и вечита душа песника. Једино он нађе речи којима откључа тајне, и потрес рођен у тами његовог бића засветли и обасја пределе наше душе. Једини он проговара из себе о мени.

Рилкеова песма сведочанство је вечите загонетке љубави пред којом човек стоји са безброј питања и недоумица. Како одолети том гласу који призива да се слијемо са вољеним? Како сачувати границе, а ипак остати близу? Да ли је то уопште могуће? Како волети, а не изгубити себе?

Душа је по природи покретљива и плаховита. Живи онда када дотакне нешто или када нешто њу дотакне. Не можемо је заточити у окове, јер је она створена да спознаје и да буде спозната. Када у близини осети сродну душу, она инстинктивно креће ка њој. Љубав нас проналази онда када се не надамо и колико год бежали, не можемо јој умаћи. Може ући кроз најмању пукотину, без обзира на то што смо чврсто затворили и закључали све прозоре и врата. Стих ,,Како да душу спутам, да се твоје не такне?” заправо открива да човек не може остати неокрзнут љубављу, хтео он то или не. Младост често поставља себи питање ,,Како да се одбраним и останем недодирљив?”. Човек почиње да гради око своје душе и срца толико високе бедеме, да некада ни он сам не може пронаћи пут, тако сам постаје заточеник сопственог лавиринта. Душу треба пустити да буде оно што јесте: слободна, жива и отворена, јер се човек највише проналази онда када се усуди да буде отворен. Заточена, душа копни и вене, тек слободна може постати дубља и лепша, јер душа расте из сусрета, а не из самоће.

Сусрет са понеком душом и срцем дубоко нас дирне. И то је поезија. Сваки шапат, разговор, поглед или додир оставља печат који чини да се мењамо и да никада не заборавимо нечију топлину. Рилкеов стих открива нашу унутрашњу борбу. Плашимо се да се отворимо и будемо рањиви пред неким, а насупрот томе тежимо ка љубави, блискости и ка томе да се наша душа улије у другу. Предати своје срце некоме дивно је и страшно. Скинути оклоп са њега и поверити сваку своју тајну и мисао, показати наше скривене ране и дати другоме прилику да једном можда утрља со на њих. Страхујемо и надамо се да ће неко прекорачити нашу границу и пронаћи пут ка нашем срцу, а знамо да када залута у његову дубину, неће лако пронаћи пут назад. И ако га пронађе, ми га нећемо заборавити.

И читав живот наш нада је у тај сусрет и стрепња од њега. Плашимо се промене, свесни ипак да је преображај цена истинске блискости. Када је спознамо, то је знак да смо пронашли душу које нас чује и истински разуме, знак да смо пронашли себе, јер човек себе спознаје тек у додиру са другим, свој лик открива тек у огледалу. Тај сусрет попут племенитог звука гудала усред буке, хармонија тонова у шуму отвара наш дух и чула за вечност.

Само је песник могао наслутити иза додира двеју душа „хармонију сфера“, фино ткање космичке симфоније.

Сара Репаић