Прва награда за најбољи писмени задатак у прошлој школској години
Честитамо!
Осетити димензије свога тела док се плућа пуне животом, чути свој дрхтави глас док глава по инерцији крочи у неизбежну мистериозну прашуму, то је детињство. Бити дете значи бити рођен. Бити зрео до тачке отпадања са магичних грана дечије невиности значи бити полужив, пресеченог корења. Обимна и незаобилазна тема детињства у најмању руку је надахнула Данила Киша, творца Раних јада, као писца веома јединственог лирског гласа и стила. Интересовање за писање на ту тему кроз описивање чулних успомена радије него конкретних и рационалних неприметно се раширило и по мојој свести, као касно јесење лишће понесено јачом кошавом. Оно пада и пада, гомила се бесциљно, све док не обоји хладну земљу у неке нове боје. Тако су ме Кишеве приче оставиле са непоновљивим утисцима.
Лист нане несигурно плута у једноличном пространству бакине шољице од најбељег порцелана и ћутке, али све приметније својом свежином граби и потискује устајали ваздух собе. На врху меког дечијег носа настају капљице кондензоване водене паре. Полако окупљају своју војску прозирних шлемова на којима се огледа једно одрастање под истим Сунцем и мноштвом разлога за његово сијање.
Мајка каже да је баш тај март био најтоплији који је доживела. Прошло је још шеснаест мартова, али је сећање не издаје. Врели поветарац трудио се да својим хујањем украде крошњама воћке, деца су их у трави чекала као вешти голмани. Сав тај живот на земљи пратио је помно оркестар ситних птица и разгаљених инсеката којима је коначно пружена прилика за нов наступ. На челу осећала се сладуњава спарина прерано дозваног пролећа, у плућима бесконачност. Тако је описала март који је потопио прозоре породилишта у ком је лежала и посматрала обрисе будућности. Само два догађаја памте јој чула боље него ум – бомбардовање и моје рођење.
Под мојом танком кожом збијени су сувенири понесени са места пред којима се разум савија све до метаморфозе у ћутање и потом избледеле слике. Деценију живота провела сам на мутној граници сна и света који неспремно окупира свест при буђењу. Потреба за маштањем у моје детињство посадила је семе сумње у стварност искустава и сву сивкасту истину сузбила у чулне доживљаје.
Иако вечито привремен, једини прави дом откад се везујем за места била је наша кућа у селу тик уз Чачак. Опасана двориштем влажним од нежне јутарње росе и оданим стражарима Овчаром и Кабларом, увек је деловала као висока кутија чије се странице савијају у топли загрљај пред сваким ко јој приђе. Звекет шоља у ишчекивању пуњења чајем будио ме је у праскозорје. Њихове гласне препирке о томе која ће прва доћи на ред сталожено је слушао троми зид са својом излизаном фарбом чији су скорели трагови личили на старачке боре. Степенице од трулог храста опирале су се тежини тела болним крцкавим вапајима, баш као и даске кревета на развлачење кад бих покушала да се из њега искобељам. Већ на петом степенику при силаску у трпезарију запљуснуо би ме мирис масти на тигању са израженом нотом воња стоке у авлији. Тај ваздух немо би ми препричао све; баба се већ вратила из кокошињца и почела да пржи јаја за доручак, а успут је покупила и по два парадајза и краставца из баште. Никад се није враћала само са једним усевом у рукама, тврди да је то лоша срећа.
Пре пет лета, натопљена дрвена кашика заглавила ми се међу зубима док сам са сестрама јела компот под тремом, и као да је заувек остала ту. Неко ми је са леђа пречврсто обухватио рамена и саопштио ми да деде више нема. Лице те особе ишчезло је понору срца које се спустило до бубрега и хтело да пробије желудац. Омекшале скуване јабуке разлагале су се гњецаво у мојим устима и остављале их опора и скупљена, попут аронија. Од тог маја сваки наредни има укус компота ког нисам сварила.
Сваки повратак за Београд значио је и млаке супе над којима замишљено седим и чекам да ми замагле наочаре како бих се макар на тренутак вратила у село. Охладило се детињство које сам тамо оставила у тањиру, или ми је неприметно испало кроз прозор на ауто-путу. Штуро, истрошено зујање школског звона штрецнуло би ме на ходнику и посдетило да крај свој долазак ипак најављује и никад се не појављује на прагу као изненадни гост, осим кад изгубимо себе. Нестала сам као дете у тој продуженој тутњави метала, то је моја последња чулна успомена, последњи доказ о постојању ове девојчице.
Петра Павловић