ПЕСНИЧКО ПРОЛЕЋЕ У ФИЛОЛОШКОЈ

Прва и трећа награда на Првом пролећном сабору младих песника „Весници“

Друга награда на литерарном конкурсу гимназије „Душан Васиљев“, поводом сто година од смрти кикиндског песника

 

Пролеће је тек наступило, а поезија је већ увелико поцветала и набујала из наших школских клупа, ходника, свесака, запахнувши својим звуцима читав град и преносећи се даље тајним путем свежих мартовских ветрова. Најпре шапатом, попут пролећног поветарца, потом смелије, гласно, нашла је пут до уха жељног Речи.

Најпре нас је обрадовао међународни дан поезије, обележен у XIII гиманзији у Београду фестивалом „Весници“.

Реч је о првом пролећном сабору младих песникиња и песника на којем су у пријатном амбијенту и атмосфери своју поезију читали ученици Филолошке, IV, VII, IX, XIII и XIV гимназије.

Првом и трећом наградом за најлепшу говорену поезију одликовани су наши ученици Павле Јовановић и Лука Ћирић,  обојица из IV3 (ментор др Катарина Вучић).

Неколико дана потом, наша ученица Петра Павловић из I3 (ментор др Катарина Вучић) освојила је другу награду на литерарном конкурсу Гимназије „Душан Васиљев“ из Кикинде за најбоље прозне и поетске радове гимназијалаца инспирисане поезијом Душана Васиљева. Конкурс је осмишљен да би се на достојан начин обележила стогодишњица смрти кикиндског песника експресионисте.

Честитамо победницима и свим учесницима, захваљујемо се гостољубивим домаћинима који су приредили ове свечаности и пружили нам прилику да се огледамо и радујемо поезији, својој и других младих песника.

Пролеће нас је дочекало у XIII, на такмичењу поезије где смо се као песници скупили из различитих школа да улепшамо тај прелаз сезона. Дочекани смо врло топло. Могу бар тврдити за себе, а верујем да важи и за остале, да смо уживали у првој пролећној вечери слушајући песме које су се простирале од сетног и осетног до апстрактног и луцкастог.
Наравно, драго ми је и што смо на крају изабрани да стојимо на „подијуму”, али то није било пресудно за лепоту те фестивалске вечери. Надам се да ће овај скуп младих песника из школске клупе постати традиција XIII гимназије и важна тачка школског живот у престоници.

Лука Ћирић IV/3

 

НАГРАЂЕНА ПОЕЗИЈА

 

Павле Јовановић IV/3
Прва награда на првом фестивалу средњошколске поезије „Весници“

У МЕНИ

Би онда, над ткивом мојим,

одвратан немир, којег познавао нисам.

Би, над кожом мојом,

капут, црн, дебео и дуг.

 

Би у мени жеља,

у дугу ноћ, у таласе да гледам,

у таласима, да заслужим Европу,

подочњацима својим.

 

Би у мени свест,

ја немир таласом сам звао,

Талас дивљи питом

љубимац да ми буде.

 

Би у мени питања:

што стих би стих?

што стих би мисао?

што стих, не ткање?

што речи, тај пепео,

место ватре?

што вас ја, словима, у жуч шутирам?

 

Би у мени свест,

сунђер језик ми је,

вапи он лажима,

вапи он за ткањем.

Ту, из шупљег у празно.

 

Би у мени порив,

ту, одричем се речи,

јер оне нису жар.

Жар који желим,

жар који жање жеље високе,

жаром жуди срце моје.

 

Но човек више нисам био.

Човек је магија, човек је сан

У срцу трули ми зупчаник,

онај што високе таласе глође,

онај што у таласима тражи себе –

 

Боже ја твар сам,

ја мрав сам

што речима лепоту гуши

јер питомим таласе све

место да са њима дишем

душом својом

док дишу душом својом.

 

Мрав сам, јер место човека,

Ватра Његова желео сам бити,

Која ствара пепелом својим

Која дише међу таласима високим

Која осећа смрт невиних бува

Која не умире.

А ја умрети морам.

 

ДРВЕТА

Дрвеће стапало се у једно.

Једно пуцало је на многа.

 

Напољу било је хладно

Напољу био је лед

Напољу била је зима

Напољу било је крви

Напољу на грани био је снег

Напољу на грани висио је конопац

Напољу поред љуљашке

Напољу правили смо сећања

Напољу више је није било

 

Једно дрво горело је као сва.

Сва су била само гранчице једног.

***

И би јутро

И би вече

И би јутро

Дан први

Дотле још не би светла

Дотле још не би дана

Дотле још не би мрака

Дотле још не би ноћи

Само вече, дан.

Тај дан би вечност

Тад вода нема дно

Тад небо нема чеп

Месец личи на један

И би јутро

Дан други

Дотле још не видех

Но прогледао сам

И видех мрак и ноћ,

И видех светло и дан.

Јутрење и сутон

Видео сам

И би вече

Дан трећи

Дотле још не би дна

Него ја видео сам

Би сад и Земља

И са њом и планете

И би јутро

И би вече

И би јутро

Дан четврти

Осетих

Осећао сам!

Спавах

Сањах

Очаран

Ја даље не бројах

И би јутро

И би вече

И би јутро

И би вече

И би јутро

И би вече

И небо би поклопац.

И месец би чеп.

———————————

Лука Ћирић IV/3
Трећа награда на првом фестивалу средњошколске поезије „Весници“

ЛИМУНИ ИЗНАД ГРАНА

Цветали су лимуни изнад гране

Тога лета

И летело је небо изнад слане воде

А плутало сунце

 

Куцкање тањира, виљушака, винских чаша пуних белог вина

преко мушема пребачених преко столова у споредним улицама

са огуљеном белом фарбом и увек једном клецавом ногом

Мирис скуша и шкољка, сармица од зеља и пуњених тиквица пунио је калдрме

 

Низ улицу, даље од пламена свећа и лампи

што букте једна по једна уместо дана

Остављали смо стопала у песку

 

Стидљиво смо се загледали у мрак

Црни хоризонт шуштао је, пљускајући пену

Којом смо се прскали и кикотали

Сами

Кораци за петама су нестајали, избрисани као да их и није било

Само стрела светла са јединог, сада невидљивог светионика

Сваки би минут прешла изнад сувих маслина

 

Рекла ми је једном

да упознамо дубље некога сваки пут кад осетимо пољубце те нове особе

Али заузврат морамо да дамо део себе на спознају

Голо као огуљена маслина на плажи под жегом једног гледаоца

И не постоји ништа лепше

И лимуни су можда нар, и стакло у песку млечни пут

И она је можда само ту

Али је зато сад, само сад

И не постоји ништа лепше

Мени

Но лимуни на грани

 

ЛОВАЦ НА БИКОВЕ

Ловим још, у Рају, бикове

што ме је научио отац

и чиме сам хранио сина јединца

и он мене

 

Нисам видео пуно

Не знам ништа о тајни касног неба

но знам да тад пшеница дрема

и само шушти док сева

да не узбуни бика од звезда

чије су падалице створиле прах

за мишицу моје руке

и за густину кривих рогова

 

и све све за наше муке

када су научиле неког мог некад

како да лови његове земаљске рођаке

и дере им кожу,

ту кору као љуска ораха младог,

храбро, јер то чини чувар живота

Зато и ја ловим још у Рају бикове

Срећан

 

 

КРИЛА АЛБАТРОСА

(инспирисано Бодлером и Рембоом)

Руке су ми крила албатроса

По мојим слабим грудима

Пада пепео с морнарске луле

А са мном пуше и мој отац и друг

Успут оборамо руке

Што даље од неба

У тамним ходницима испод палубе

Испуњене збуњујућим димом

 

Испловио сам за слободом

Море ме је мамило као румена девојка

Лако као пијану скитницу

Кога уведе међу црвене завесе, мирисна уља и усне које су љубиле хиљаду пута

А мене у грубо потпалубље

Гурајући се са косматим мушкарцима

Насликани сидрима, Богородицама, и женским, циганским именима

 

И причају ти морнари што су цео свет видели

Кроз замагљени прозор кабине

Да сунце гризе и уједа

Да Зевс здроби сваког што га у очи погледа

Кажу, чувај се синко неба!

И наручито – албатроса

 

Сада

Ако и има неба, не бих знао више,

Научио сам да је људски врат направљен да гледа у под и весла

А без неба

Крила су само шупље кости и перје

 

И говорим и чврсто и стасито

Лако и поносно

Док тетовирам груди гвозденим сидром

Клони се што даље од албатроса

Најмање су опасни

Ако остану препарирани

У закопчаном делу нашег срца

————————————————————

 

Петра Павловић I/3
Друга награда на литерарном конкурсу Гимназије „Душан Васиљев“ из Кикинде

НЕМА СУ ПОЉА ПРЕОРАНА 

тело нараста и клупча се издахом

међу спрженим чађавим зеленилом

и препланулим мислима

што шире буктињу

 

подивљали коров

у избијању на уста

буши невешто крпљену кожу

извија се дуж кичмених брежуљака

сунча се на пропланцима

борбених рамена

и изазива ерозију

 

испресецани поглед

кроз замршено корење

које упија све олује

и последње гори

буди страховити стид

обесно га вучем,

жилава тврдоглавост идентитета

вешто се опире

 

рука ми је заривена дубоко

у пресушену земљу

пламен нападним пољупцем

присваја бујно биље

моје простране ливаде

 

чврсто се држим за корење

док коров избија на уши

гмиже по удовима

и оставља жмарце за собом,

пење се уз грло

плови језиком и гланца зубе

 

тело нараста

ширењем избацује

бодљикаве гранчице на уста

облаци сиве

на очи ми навиру сузе

од подмуклог дима

угашеног гнева ватре

 

тело се клупча

назад у спокој

међу озеленелим травкама

сањиви тајац влада

мојом бујном ливадом мисли,

нема су поља преорана.

 

Резиме

„Где год да идеш, иди пуног срца.“ – Конфуције

Из плодног севернобанатског тла никли су и ослепљујућим зраком уметничког стваралаштва били окупани многи славни књижевници. Ђура Јакшић своје прве стихове слаже на хартију у загрљају Кикинде, док млади песници данашњице грабе инспирацију у дугуљастој улици названој по њему. У духу познате Отаџбине, живот једног Кикинђанина, такође вештог песника, био је овенчан непрестаном борбом, љубављу и безусловном оданости вољеноме. Његово име је Душан Васиљев, а имала сам ту привилегију да на једно дуго поподне (п)осетим његов град, присуствујем културној церемонији у част стогодишњице његовог раног одласка, и притом зађем у сваки сокак и скривени трг, баш као што је он то радио својом поезијом.

По доласку у Кикинду запљуснуо ме јак поветарац који је носио непоновљиву добру нарав њених људи. Улицама украшеним црквама, продавцима кокица и цвећа, све до зграде Народног позоришта простирао се динамичан, весео амбијент. Тамо су ме дочекали организатори догађаја из гимназије „Душан Васиљев“, који су посветили пажњу сваком детаљу, како би церемонија приказала песника у најопсежнијем светлу. Културни програм отворен је доделом награде која носи име Душана Васиљева за најбоље литерарне радове средњошколаца широм Србије у прози или стиху. Дата је велика стилска и тематска слобода, што ми је привукло пажњу много пре слања песме на конкурс. Додељена ми је друга награда за њу, иако је њено писање дошло спонтано и без плана. Прочитавши је на позоришној сцени, сваким стихом осетила сам то суптилно поткрадање инспирације.

 

Након свечане доделе прве три награде, уследила је додела истоименог признања, но овог пута за најбољи роман посвећен Душану Васиљеву. Наградом био је одликован роман Чудо у Банату Милана Мицића, чије сам узбудљиве одломке имала прилике да чујем. Следи краткометражни филм биографског карактера, са позоришном глумом у кључним сценама. Садржај је осмишљен тако да у двадесетак минута пружи широк увид у једнако кратак и турбулентан живот кикиндског песника. За само 24 године живота, он је свој печат оставио у сва три књижевна рода, а највише га упознајемо кроз његов лирски глас који бива погођен емотивним мецима јачим од оних ратних.

Након завршних речи, име Душана Васиљева одјекивало је сценом стопивши се са громогласним аплаузом публике свих узраста. Књижевност и култура исплеле су скривени чвор око генерација и држале их увезане до попуштања последње нити времена, пркосећи пролазноме. Барем се то одиграло у Северном Банату, барем те среде увече. И та представа је била сасвим довољна.