Милица Јевђенијевић, ђак генерације 2012.

Замољен сам да за наш Летопис напишем нешто о Милици Јевђенијевић. Не знам  да ли би требало да ишта напишем о свему ономе лепом што сам код ње за ове две године видео или што је показала. Знам, прочитаће ово. Или о свему ономе добром, што је својом скромношћу покушала да прикрије од свог разредног… Али није успела (шта ћу, такав сам). Рецимо, да неком толико одговорном ђаку није ни потребан разредни старешина, а ни ментор при писању матурског рада о, рецимо, Аристотелу, или предавач о  стоичкој философији, јер све то он већ има у свом карактеру. Онда сам ја ту некако сасвим сувишан. Зато сам, у ствари, и написао ову белешку, да не бих добио грдњу од уредница Летописа (посебно оне којој сам некад предавао). Милица је са већином прошлогодишњих матураната драгоцени сапутник на заједничком повратку у … „милу нам отачку земљу“. Они већ разумеју…