МАРТ – МЕСЕЦ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

ЈЕЗИЧКА (НЕ)КУЛТУРА

Ученици другог разреда (2/2, 2/6, 2/7) Филолошке гимназије, са својом професорком српског језика Јеленом Срдић, одржали су, у уторак, 24. марта, у Коларчевој задужбини, предавање „Језичка (не)култура“,  у оквиру Манифестације „Март – месец српског језика“.  Ученици и професорка су говорили о важности језичке културе и неговању српског језика, износећи своје виђење тренутне језичке културе у нашем друштву (окружењу). Они су занимљивим примерима из свог свакодневног живота (школског и ваншколског) представили резултате сопствених истраживања; постављали питања; покушали су дати праве одговоре; тражили су одговоре; предложили решења и позвали на сарадњу.

Кратак садржај предавања:

• Језик у свакодневном окружењу (ученици изводе скечеве – приказе ситуација у којима се види како млади говоре / пишу);
• Језичка култура из угла средњошколаца („Шта читам, а не пише“, „[Не]писменост је у моди?“, „Како и зашто погрешно прихватамо као правилно?“);
• Добри примери ширења језичке културе и културе уопште;
• Предлози истраживачких радова ученика којима је најважнији циљ неговање и ширење језичке културе (пројекти као што су „Свакодневно правописање“, „Ми о српском, српски о нама“; есеји; учешће на разним такмичењима, конкурсима, језичким радионицама / предавањима / камповима и сл.;
• Важност познавања матерњег језика при превођењу;
• Закључци: „Како и у ком правцу даље?“;
• Разговор са публиком.

Предавање је отворила проф. др Весна Ломпар (Катедра за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду), најављујући предаваче и истичући важност учешћа школа у Манифестацији „Март – месец српског језика“.

Професорка Јелена Срдић говорила је о језичкој култури младих и о томе како ширити свест о важности језичке културе као саставног дела културе уопште (Култура и језик су повезани појмови који заједно обликују идентитет једног народа, међусобно су зависни, прожимају се; једно друго обликују, а између осталог исказују и начин размишљања једног друштва. Без језика култура би изгубила свој континуитет и препознатљивост. Неговање језика води неговању културе и обрнуто.)

Професорка је представила неколико пројекта бивших и садашњих ђака Филолошке гимназије (Како смо дошли до тога да је бити писмен „блам“, како погрешно прихватамо као правилно, не желећи, упркос научном објашњењу, да прихватамо правило? Да ли је уштеда у времену и простору ваљано оправдање за грешку?)

Ученици 2/7 (Анђела Чађеновић, Вук Росић, Сара Бељинац, Ђурађ Крстић, Марија Ђорић, Николина Ранисављевић, Наталија Недељковић и Алекса Миловановић) импровизовали су једну игру, веома популарну међу младима, указујући на лексику коју млади употребљавају. Ученице 2/2 (Маша Костић и Дуња Роксандић) извеле су скеч, скрећући пажњу на начин дописивања (СМС поруке) међу средњошколцима.

Деo предавања односио се и на то са каквим се проблемима при превођењу сусрећу млади преводиоци. О превођењу са француског говориле су ученице Дуња Варничић и Анђела Савановић (2/6), са енглеског Ивана Лукач и Хана Стојковић (2/2), са шпанског Сара Драгићевић (2/6) и са кинеског језика Бојана Максимовић (2/7). Ученицима су ментори били професори првог страног језика: проф. француског језика Јована Илић, професорка енглеског језика Тереза Бојковић, професорка шпанског језика Олга Арсић и професорка кинеског језика Татјана Шуковић.

Ученице Марија Ђорић (2/7) и Ања Милосављевић (2/6) припремиле су да одглуме разговор на косовско-ресавском дијалекту, а Катарина Огњановић (2/7) припремила је излагање о важности језичке културе као високо патриотском чину. Нажалост, због мањка времена нисмо били у прилици да их чујемо, али ћемо их првом приликом чути.

Сала „Јосиф Панчић“ била је препуна, аплаузи су се смењивали, а утисци публике на крају били су веома позитивни. У публици су били и бивши ђаци Филолошке гимназије (данашњи студенти, асистенти, професори, правници) којима се посебно захваљујемо.

На крају предавања, закључке истраживачких радова ученика прочитала је Хелена Тановић (2/6).

Треба подстицати људе да надограђују своју писменост, да се не задржавају на пуком читању, писању и рачунању, већ да буду подстицани да са тим способностима развију разне друге вештине, неопходне за живот и за лични развитак. У томе треба да помогне образовање, али и сваки појединац мора предузети сопствену иницијативу. Можда би и то било распрострањеније када би људи заиста разумели шта писменост јесте –  

да је она начин живота више него што је скуп правила.