Теодора Медаревић и Мина Голубовић

На Фестивалу франкофоних аматерских позоришта у Печују трупа Филолошке гиманзије Jeanne D' Arc добила је главну награду публике. Теодора Медаревић и Мина Голубовић, ученице бившег IV/2 (француско одељење) освојиле су награду за најбољу глуму.

 Израстамо једни из других
 
„Глума је одувек била нешто што ме је привлачило. Има нечег у том мукотрпном припремању, у испробавању, у смејању, а и у – зашто да не? – огорченом свађању када све крене наопако. Проналажење текста, костима, реквизита, извлачење из малог мозга или бакиног ормана – све то тера мозак да ради пуном паром, облива нас грозничавошћу, јер знамо да то можемо...
Печуј нас је дочекао сив и кишовит. Од града нисмо много видели, али зато нам се читав свет представљао на позорници. Гледали смо, тапшали, смејали се и – тек мало црвенећи, признајем –надмено се ругали. А онда је дошао ред на нас...
Ако хаос настаје када публика нагрне ка својим местима, онда не знам како да назовем оно што се дешава иза позорнице. Котао хистерије, страха, беса, панике који кључа све док нас свом снагом не избаци на сцену. Под милостиве рефлекторе који нам скривају лица публике. Или не толико милостиве – пред нама је гротло које треба испунити, сеновита неман коју треба нахранити.
Тешко дишемо под чаршавом који симболизује калуп по коме смо сви направљени. Нас пет се скврчило на квадратном метру. Мора да је четрдесет степени. Зурим у испуцале даске док чекамо музику – већ напамет знам сваки процеп и шару и чини ми се да чујем неког црвића како гризе кроз њих у ишчекујућој тишини.
Шта се даље догађало – не бих могла рећи, ни за живу главу. Комад је почео, и та сећања припадају мом лику, који је гледао, причао, плакао, плашио се и уздисао од олакшања. Раздвојила нас је завеса – мој лик је ступио пред публику, а ја сам остала иза. Он, можда, мало дрхти, мојом кривицом, а ја се, опет,  због њега, шепурим у аплаузу. Подсетимо једно друго да смо ту, и одмах потом заборавимо се. Израстамо једно из другог, а можемо бити и сасвим неспојиви.
Најчудеснија трансформација на свету.“    
   Теодора Медаревић
 
 
Слава је моменат
 
„Последње припреме пред излазак на сцену, чује се само комешање публике и тутњање срца. Подиже се завеса и излазим пред публику чија се лица само назиру у магли.Текст клизи низ грло однекуд, из подсвести, као да је учен у неком претходном животу.Време на сцени као да је залеђено, али пролази, брзо, глумцима потпуно неприметно. На крају представе камен пада са срца и препушташ се овацијама.Уживаш у свом моменту славе не мислећи ни на шта. Након представе твоја личност се поново враћа у твоје тело.Склапа се пуно пријатељстава за кратко време.“
Мина Голубовић