ПОЗОРИШТЕ И КЊИЖЕВНОСТ – МАТУРАНТИ У ПОСЕТИ АТЕЉЕУ 212

           Група ученика одељења IV2,  у пратњи и организацији професорке књижевности Весне Црепуљаревић, гледала је, 31. октобра у Атељеу 212, представу „Чекајући Годоаˮ, после чега је имала прилику да разговара о представи и Бекетовом делу са редитељком Аном Поповић и глумцима: Иваном Михаиловићем, Урошем Јаковљевићем, Дејаном Дедићем и Владимиром Тешовићем. Ученици су претходно на часовима обрађивали поменуто дело, па је било посебно занимљиво дискутовати са редитељком и глумцима о припреми за изведбу, тумачити реплике и редитељски поступак. Открили су нам зашто су одређене делове дела изменили и како је текло штриховање комада, да се стално мењало ко је Естрагон, а ко је Владимир, као што се и њихови односи стално мењају. „Текст је отворен и животан, може да се примети у свакој ситуацијиˮ, рекла нам је редитељка, причајући о ишчитавању текста и сарадњи са Маријом Липковски, са којом је режирала комад. Чули смо и неколико занимљивих анегдота које су нам приближиле позоришни живот, говорило се о проблемима са којима се глумци сусрећу, као и о томе како су се они сами мењали и расли са овом представом. Урош Јаковљевић је истакао да се изузетно води рачуна о репликама, о томе да буду тачне, због ритма који је у овој драми важан. „Сваки пут нешто ново схватимо док изговарамо реплике. Ништа у овом комаду није случајноˮ, рекао нам је Иван Михаиловић. „Мени је најдража: ʼЦели живот сам провео на овом сметишту, а ти ми причаш о исценираним пределима. Причај ми о црвимаʼ ˮ, каже Дејан Дедић, повезујући то са изједначењем сна и смрти и зачараним кругом у којем се налазе Бекетови јунаци. Свакако нам је било занимљиво и много смо научили из овог искуства. Ево и наших утисака:

            „Обично ми се не допада како је књижевно дело адаптирано у позоришту, али овде то није био случај. Представа ме је вешто водила из реакције у реакцију, из емоције у емоцију. На тренутке нисам могла да престанем да се смејем, а знам да комика у Бекетовом комаду иза себе крије тешку слику живота. Глумачка експресивност, звуци, покрети, Мала сцена Атељеа 212 – све то је допринело јаком утиску. Разговор после представе ме је подстакао на размишљање, схватила сам колико се заправо детаља и значења крије у Бекетовој драми, може се тумачити изнова и изнова. Драго ми је што сам имала прилику да чујем и како глумци размишљају о репликама које изговарају. Овакви сусрети нам дају прилику да добијемо ширу слику ствари, и надам се да ће их бити још. Мени се после овога свакако иде још више у позориште! Ово је једна од оних представа које ме подсете зашто га толико волим. Надам се да ће се наш разговор о Бекету наставити, и обавезно ћу се вратити у Атеље да видим шта још ово позориште може да ми открије. Посебно ћу пратити рад организације Три грошаˮ, каже Катарина Дрењанин.

            „Представа је унеколико ексцентрична, одлично одрађена у оквиру позоришта апсурда. Имерсивност на почетку и током паузе чине да се гледалац осећа као део саме представе. После одгледане представе и разговора, желим да погледам још реализација ове редитељке. Било је занимљиво чути различита тумачења Бекета, као и то како је изгледао сам процес стварања преставеˮ, рекао је Ђорђе Гајић. Ања Јовић је била одушевљена одабиром глумаца, као и целокупном представом, а дели са Ђорђем позитивне реакције на импровизацију у паузи између два чина. „Целокупни синоћни догађај ми је помогао да боље разумем неке делове драме, али и то како функционише позориште. Овај сусрет ме је дефинитивно мотивисао да чешће идем у позориште, поготово ћу се распитати о представама у којима су ангажовани ови глумци. Представа ме је подстакла да поново прочитам дело јер после гледања увиђам да су наизглед конфузни дијалози заправо врло смислениˮ, рекла је она.

             Милена Васиљевић је такође била под утиском: „ʼОне се порађају ногама раширеним над гробом.ʼ Ванвременски текст о Човеку, о апсурдној контрадикторности и осуђености његовог постојања. Изговорене реплике ће увек надјачати написане – јер изговорене су уз богат спектар емоција, покрета, трансформација личности. Импровизована пауза између чинова не само да руши илузију интеракцијом са публиком већ је и оставља запитану: да ли је ово део маштарења протагониста? Постепени, усклађени прелазак на други чин подржава ту идеју. Без сувишности и претеривања. Разговор са глумцима и редитељком употпунио је искуство. Поделили су са нама исечке из дугогодишњег играња представе и своја тумачења Бекетовог генијалног комада. Ово је оно што се прижељкује од позориштаˮ.

             Хвала Ивану Михаиловићу који је подржао идеју, Ани Поповић које је заслужна за њену реализацију и организацији Три гроша и Атељеу 212 на гостопримству. Радујемо се новим сусретима и представама!