In memoriam професор Стеван Наумовић (1936–2017)

Стеван Наумовић (1936–2017), омиљени професор Наум, припада алеји креатора стваралачке инвентивности ученичких потенцијала која окрилате уз књигу и вину се врлином знања и умећа, и захваљујући којима школа постаје узлетиште креативног и смисленог живљења. Ludus dicendi! Школа постаје свестрана вежбаоница за будуће животно огледање, али и за комплексно обликовање попут онога које је Стева Тодоровић уприличавао српској омладини на крају 19. века спрежући на часовима сликање, мачевање и глуму – креативни интелектуални вишебој. Стеван Наумовић је то поновио на трапезу књижевности која је за њега била у неопходној артистичкој комуникацији са сликарством и глумом – доминантним видовима естетског изричаја. Његови некадашњи ђаци и колеге, сабрани на опроштајном Опелу тог тужног августовског поднева, само су у себи могли да потврде свештеникове речи да је био „философ доброг срца”, али и свесни да се даровитост није могла подстицати ако професор и сам није био песник, сликар, афористичар, а неки кажу – и врсни атлетски репрезентативац у младости. Само такав Наум је и могао стасати у Другој београдској гимназији педесетих година прошлог века на вршњачким литерарним окупљањима са једним Бориславом Радовићем, Велимиром Лукићем, Јованом Христићем, Милованом Данојлићем, о чему сведоче и први објављени поетски радови 1954. године, да би се 1968. године вратио у своју школу као професор како би јој узвратио најбољим од себе, не престајући да и даље ствара. Награду Драинчевог поетског конкурса добија 1984. године, а Абрашевића 1983, 1985. и 1988. године. Збирке песама Баштина (1985) и Седам гладних година (2001) показују етос посебног поетског сензибилитета са снажним кореном у роду и пореклу. Племенитост тог освртања у потрази „за усудним језгром српског народа” сврстава га међу песничке бардове из алеје Стевана Каћанског, првог професора књижевности Друге београдске и данашње Филолошке гимназије, који је и сам подстицао беседничке и литерарне активности својих ђака. Нема веће части за учитеља него да објави у антологији дело свог ученика! Такво педагошко остварење потврђује и Златно зрно времена: антологију песника Друге београдске гимназије, коју је Стеван Наумовић приредио са Предрагом Протићем 1991. године, као и Заносне лекције: антологију прозе писаца Друге београдске гимназије, коју је приредио са супругом, такође угледном професорком књижевности ове школе, Мирјаном Наумовић, 1995. године.  

Заносност Наумових лекција проносе генерације младих филолога од 1968. до 2001. године, не престајући да се сећају инспиративних тема задатих састава подстицаних конкретним дешавањима на часу, често као изговор за најкреативнију дисциплинску меру казне за несташлук. Скоро је сигурно да су ти привилеговани ђаци намерно изазивали те налоге жељених креативних интенција. Ми данас можемо само да замислимо садржај састава на тему „Словослагача у ветровитим димензијама сунђера” изазваног традиционалним учионичким гађањима кредом и сунђером. Или, шта ли је могао да садржи састав о ескимском језику на тему „Сунто рамен шаклис”, или његову верзију женског писма „Сунто рамен шаклитица”. Детиње скроман у својој узвишеној смерности, анђеоски смирен и тактичан, зрачио је добронамерношћу и вољом да несташлук претвори у изазов креативнијег активизма. И успевао је у томе. Постао је професорска легенда. Остао је то.

За професора Наума се могло рећи да је био прави баштиник, отимач од заборава времена свих тих драгоцених зрна поетских расадника у које је претварао једну целу школу, не надајући се да ће и сам постати оно њено зрно непресушног рода. Као да је знао да долазе времена у којима ће се дуго од тих мрвица прехрањивати сви они којима је дуговао гаранцију својих поука о лепоти живљења по налогу креације. Ко у свом животном искуству нема бар једном исписан Наумов задатак на тему: „Како сам сопственом главом разбијао Кинески зид”? Да ли је уопште био свестан тога колико ће његове теме школских писаних задатака опстајати као лијане досмишљавања трошности свега, као кредо бољег стила живота свих оних креатора животних шнитова који данас живе вечну младост на обалама светских мора или у својим световима, било где? А прави професор остаје онај сићушни али непролазни део нечије младости. Златно зрно незаборава. И он то зна, прави професор зна где му је спремљено место најдражег трајања и како се улази у једину могућу, сићушну људску вечност. Тамо је он са њима. И остаће тако. То је Наумова заносна лекција о златном зрну времена.

 

                                                                                 Виолета Јелачић Србуљ

 

                        ПРОФЕСОР У МИСИЈИ ДОБРЕ ВОЉЕ

(Некролог професору Стевану Наумовићу, 18. 8. 2017. године)

 

Има људи који вам не дозвољавају да се на њих наљутите,

јер вас никад не погледаше криво и не чусте их да су икоме рекли ружну реч;

јер им у погледу никад не видесте злу намеру,

јер су безазлени и кротки – као птице, као трава.

Чини вам се да су  свет у послати да обаве мисију наде и добре воље, да ову тврду, негостољубиву земљу учине лепшим местом за живљење.

Такав је био наш Стева, којег данас испраћамо на вечни починак. Таквог сам га ја видео и знао. Таквог ћу га сачувати у сећању.

Уверен сам да би овакве, или сличне речи, о њему казали многи ученици и професори Филолошке – Друге београдске гимназије, па ја себи дајем за право да их кажем и у њихово име.

Стева је био посебан професор и посебан човек. О томе какви смо људи и какви смо професори ми који свој радни век проведемо у учионици, најбоље говоре наши ђаци. И то не у време док  им предајемо, него накнадно, кад прођу године, кад та деца која су седела испред нас постану зрели људи.

Стеву су волели и ценили. Уверио сам се у то разговарајући са његовим ђацима, међу којима су многи наше садашње колеге у Филолошкој гимназији. Препричавали су ми његове лекције, дословно понављали његове импровизације; сећали се његове присне, одмерене и уљудне лежерности, у којој су се ненаметљиво показивала његова многа знања о уметности и књижевности и његова огромна љубав за све што је окренуто лепоти, души, стваралаштву.

Стева је у себи носио многе таленте и енергије: био је песник, приповедач, хумориста, афористичар, антологичар, сликар. Објавио је две ауторске песничке књиге. За једну од њих, пре више од 20 година, ја сам имао част да пишем рецензију. До тада сам га знао као драгог и једноставног човека, а сусрет са његовим песмама показао ми га и у другом светлу: као тананог лиричара који у своје песничке слике уткива бисере народне душе, и стоји у дослуху са оним светлим, Змајевим, ватрама догласницама нашег постојања у времену. Видео сам човека од дара и посвећеника књизи.

Неуморни читач, борхесовски одан библиотеци и књизи, непрестано је нешто истраживао – копирао, исецао, преписивао, отимао од заборава. Из те страсти за скупљањем и копањем по папирима, архивама и дубинама духовног живота, настале су две његове антологичарске књиге у којима је зналачки и посвећенички представио најзначајније ствараоце у историји Друге београдске – Филолошке гимназије: 1991 – Антологију песника Друге београдске – Златно зрно времена, и 1995 – избор из прозе ученика и професора наше школе – Заносне лекције. Те књиге и данас са поносом показујемо, свесни да су постале једна од најлепших лекција о историји и значају једне од најзначајнијих српских гимназија.

Из многих разговора које сам водио са Стевом, сазнао сам да он има грађе за ко зна још колико сличних књига. Иза њега су остале фасцикле, кутије и фиоке које је напунио тражећи материјал да ове отворене књиге наставља и дописује.

Он, ето, није стигао. Оставио нам је домаћи задатак.

Поменуту антологију песама – Златно зрно времена, Стева је отворио песмом-посветом романтичарског песника, свог имењака, Стевана Владислава Каћанског:

Све што имам – све је твоје,

Све што имам – теби дајем:

Са слађаним уздисајем

Срце, мисли, песме моје.

Песник и професор Стева Наумовић, овако је видео истинског песника и његов однос према свом народу. А ови стихови, које је он нашао и издвојио, видели су њега онаквог какав је био у дубини свог бића.

Драги Стево, мирно почивај. Хвала ти за сва златна зрна и за све заносне лекције.

                                                                                                            Душко Бабић