Ирена Плаовић, ђак генерације 2011. године

LOCUS AMOENUS

(место уживања)

 

Филолошку гимназију сам уписала 2007. а завршила 2011. За трен ока. За четири прекратке године. Све ми је изгледало кратко, свега ми је било премало. Једино су ми дуги били распусти.

Шта сам била ја у Филолошкој и за Филолошку?

По сновима - филолог још у основној школи, која није била спремна, мада је желела, да ми те снове погура у живот. Када сам у седмом разреду први пут чула за Филолошку, она је тренутно постала моја будућа школа. Ја сам већ тада почела да се не спремам за квалификационе тестове из математике. И наставила једну другу припрему, која траје од моје осме године: увођење у песму.

Песмом називам све речи, сав говор и све читање и писање које ме је одредило и одређује ме још увек. Учење страних језика, упорно и напорно вежбање граматике нашег, читање лектире ( и поред лектире) и писање састава и есеја – то се све мени претворило у песму, а пропевало је у Филолошкој. Она је у мени добила широко поље, плодно тле које само чека да се по њему посаде и никну знања. У школу сам ушла отвореног срца и жељна учења. Није неопходно бити велики таленат за језике да би се уписала и срећно завршила ова гимназија; нити је то довољно. Познајем многе који су неоспорно надарени, а опет нису умели да од наше школе направе себи место уживања. Процес стварања таквог места је право школовање. Такво место се не прави само. Оно настаје у заједничком раду ученика и професора, у грађењу односа, а не само у стицању знања. Упознаје се место, упознају се други ученици, упознаје се одељење, упознаје се језик који смо изабрали, упознаје се култура, упознаје се сваки предмет и сваки предавач. Образовање је само друга реч за упознавање. Ко није себи дозволио да се са сваким и свиме стварно упозна, томе ниједна школа није добра. Други велики догађај после упознавања је препознавање.

Шта је Филолошка била за мене и у мени?

Место на ком су ме препознали и где сам ја себе препознала. Часови на којима чујете свог професора како прича о ономе о чему сте ви баш јуче мислили, и што нисте ни са ким могли да поделите – то су препознавања. Она на ђаке остављају много јаче утиске него што су неки спремни да признају. Виђала сам код својих пријатеља и физичке реакције на таква препознавања; лупање срца, сузе, вртоглавице. То мења човека.

Осим што је имала право семење које сам ја, док сам била поље, тражила, Филолошка је имала и праву опрему, праве начине да ми то семење приближи. Може се учити и сазнавати и на много простије начине. Тада би се та знања могла и применити, али јалово и без среће. Ако се, међутим, употреби примењена љубав – знање постаје део нас. Усмерење које смо изабрали постаје начин на који размишљамо, наука или уметност или занат којим се бавимо постаје цео живот.

Кад сам то прихватила дошло је време успеха. Само захваљујући Жељки Петковић, Јасмини Стојковић, Слађани Савовић, Милени Деретић, Виолети Јелачић Србуљ и другим водичима кроз моје средњошколско путовање, препознала сам у себи песника, беседника, филолога. Само због таквих водича наставила сам да стварам, освајала награде на такмичењима и конкурсима, и стекла самопоуздање које ми данас много значи и тек ће ми значити.

За мене је цела средња школа била једна велика екскурзија. Уместо споменика, разгледала сам себе. Сада сам од широког поља постала шума, која сама себи прави добар хлад и даје слатке плодове. Могу да живим од тих плодова који су посађени у Филолошкој. И даље садим нове, а када се од тога уморим или ми рад буде мрзак, сетим се свог места уживања. И надахнуће брзо дође.