Ђачки театар

Друштво пријатеља Француске је и ове године, осамнаестог марта, организовало своју приредбу у позоришту на Теразијама поводом дана Франкофоније. Ученице првог два и једна ученица првог један одељења, на челу са мојом маленкошћу су поново свесрдно и са великим задовољством учествовале у овој свечаности чији је једни циљ да слави француски језик и културу на најлепше могуће начине.  Само што нас је ове године било много више.  Једанаест ученица глумиле су у три велика скеча а две ученице су својим духовитим дијалозима и коментарима најављивале скечеве и њихову садржину. Те две ученице биле су Шљивић Даница и Мандић Јана. Скечеви су обједињени називом  Scènes de ménage тј. Породичне свађе. Прва породична свађа настаје услед лењости мужа кога игра вешто прерушена Катарина Такић, те га жена (Тара Пешић) оставља после жучних препирки и жалби које резултирају њеним бесом, а све те духовите реплике и гестови глумица пропраћени су смехом публике и изузетно добро прихваћени. Муж не мари што га жена оставља, већ утеху налази у својој мајци и њеним укусним палачинкама. У другом скечу муж (Вујошевић Марина) је на ивици алкохолизма јер живи са женом (Вукић Настасја)  коју више не воли и која му стално за све досађује. Свађу прекида долазак њихове ћерке (Лакићевић Ангелина)  која је у другом стању и удаје се за панкера (Сухенко Лена), те се на сцени ствара општи хаос и на крају уместо мужа који лежи онесвешћен видевши за кога му се ћерка удаје, жена одлучује да се мало одмори и оде на Корзику док остатак породице запрепашћено посматра њен ноншалантни одлазак. У трећем скечу,  две пријатељице - Гребенаровић Ања и Франета Јована поносно разговарају о својим мужевима ( Мина Лукић и Стојановић Софија) утркујући се у причи који од њих је бољи према својој жени.  Мужеви , иначе велики пријатељи, се враћају са посла на вечеру у четворо и користе ту прилику да кажу да су у вези на опште запрепашћење својих жена. Све  овде написано не може добро да дочара ове скечеве али ако их погледате на снимку схватићете колико су занимљиви.  Ове ситуације из свакодневног живота, иако врло мрачне и озбиљне, претворили смо у забавне и духовите као што је то некад савршено чинио велики Молијер. Наравно, ово су били аматери, али су заиста дали све од себе да створе праву комедију, а то није нимало лак посао. Посебно бих напоменула одличан изговор ученица али и  успешне трансформације у мушке ликове што је било виртуозно, а неопходно јер у одељењу има само један дечак који није ове године учествовао, па су се ученице снашле више него успешно. Осмислити текстове, који ће садржавати обиље духовитости и топлине, захтевало је пуно времена, посвећенсти, вредног рада на пробама и пре свега  љубави према глуми и француском језику . Мислим да је крајњи резултат био маестралан, а о томе сведоче и насмејана, разгаљена лица гледалаца и њихов громки аплауз на крају.

                                                                       Професор француског језика

                                                                       Сужњевић Ивана